Бранич

ПРЕСУДА ЗБОГ ПРОПУШТАЊА

47

Фрања Галијан, адввкат — Београд. Пресуда због иропуштања У свешлЈсти основних начела, законских ароаиса и у аракси. I Нов закон о парничном поступку има између осталих два основна начела: он пре свега поставља принцип материјалне истине, коју Суд мора да тражи и у вези с тим суђење по слободном судијском уверењу; а затим он између осталог поставља и начело брзине и економије поступка, а у вези с тим разна средства преклузије и законске претпоставке, које немају баш ничега заједничког са првим и основним начелом матерјалне истине. Закон хоће материјалну истину, али неће спору правду и зато као основно начело поставља тражење материјалне истине, али низом прописа спречава сва одуговлачења поступка, која могу настати и предвиђа низ претпоставки, којима се поступак скраћује. У низу мера које су у суштини у супротности са начелом материјалне истине, а којима се поступак стварно скраћује и искључује одуговлачење ствари, предвиђене су и две врсте пресуда, код којих је искључена материјална истина, јер се суд у њено истраживање силом закона не може упуштати, већ је насупрог основном начелу постављен принцип формалне истине тј. законске претпоставке у корист једне странке — обично тужиоца. То су: пресуда због изостанка и пресуда због пропуштања. Само ради бољег разумевања даљег излагања треба подвући, да постоји велика разлика између пресуде због изостанка и пресуде због пропуштања у томе, што кад странка изостане са првога рочишта, може се са много више разлога усвојити законска претпоставка да изостала странка признаје наводе, да она нема шта да истакне насупрот тврђењима дошавше странке и да би свако даље вођење поступка било излишно губљење времена, док код пресуде због пропуштања да туженик у одређеном року одговори на тужбу, који случај нормално долази после присуствовања туженика првом рочишту, тешко је претпоставити то исто тј. да туженик који је дошао на прво рочиште, оспорио тужбени захтев и наводе или их бар није признао, али из неког суду непознатог разлога није у одређеном року одговорио на тужбу, да то може да се изједначи са претпоставком да он сад признаје тужбене наводе и да нема ништа у своју одбрану да наведе. Таква је претпоставка и сувише слободна и кад се има у виду основно качело поступка, начело материјалне истине, не може се одржати. Према томе битна разлика између пресуде због изостанка и пресуде због пропуштања баш је у томе, што је код ове потоње „рацио легис" мање у претпоставци да туженик признаје тужбени захтев, а више је у принципу скраћења поступка и спречавања његовог одуговлачења. Намеће се дакле као основано прво мишљење, да је са гледишта основних начела закона, смисао пресуде због пропуштања у тежњи законодавца да онемогући одуговлачење поступка, те да је за то и прописана, да се у случају кад туженик не одговори о