Бранич

„Б Р А Н И Ч*

року на тужбу, не би накнадним одговором одуговлачио поступак, већ да се исти може окончати чим то затражи тужилац. Према таквоме стању ствари, логика ствари и правилно тумачење основних начела поступка доводи до закључка, да пресуди због пропуштања има само онда места, када она не вређа очигледно начело материјалне истине, и када у моменту одлучивања о њој или боље рећи у моменту када се постави питање доношења пресуде због иропуштања, још увек није у супротности са начелом материјалне истине. Другим речима логично је да ће се пресуда због пропуштања без очигледне нескладности са начелом материјалне истине моћи да донесе само онда, ако у моменту када тужилац поднесе предлог за доношење такве пресуде и када се законски тек може поставити питање одлучивања о њој, заиста још увек постоји пропуштање тј. ако није пре тужиочевог предлога туженик ипак одговорио на тужбу. Овакво гледање на ствар у складу је и са начелом економије поступка, јер ако је туженик одмах по протеку рока за одговор на тужбу или у опште пре тужиочевог предлога ипак одговорио на тужбу, онда је у ствари тиме најбоље доказао да му није био циљ одуговлачење поступка, и његовим одговором нестао је разлог за пресуду. Али што је много важније овакво је схватање потпуно у складу са начелом материјалне истине, јер ако је туженик одговорио на тужбу без обзира на то дали о року или после, већ отпада претпоставка да он неће или нема шта да наведе против тужиочевих навода, и већ тужеников одговор оповргава истинитост тужбених навода. Но материјална истина је још и у томе да стварно постоји одговор на тужбу и ако у моменту одлучивања односно у моменту кад тужилац предложи доношење пресуде због пропуштања, стварно нема пропуштања, већ постоји одговор, онда је противно материјалној истини оно што је главни разлог за такву пресуду тј. само констатовање пропуштања. У таквом специјалном случају када дакле туженик одговори на тужбу после одређеног рока, али пре но што тужилац предложи пресуду због пропуштања стварно и материјално не постоје више разлози за доношење такве пресуде, и иста би се могла само донети по фикцији да је пропуштања било о року. Кад се пак има у виду да је прво и основно начело поступка изналажење материјалне истине и суђење по материјалној истини, онда се не би смело са изузетком, који је предвиђен у виду пресуде због пропуштања, ићи тако далеко, да се призна оправданост доношења такве пресуде и онда, када је одговор поднет пре предлога за доношење такве пресуде и када у моменту иредлога за такву пресуду и одлучивања о њој, стварно већ има одговора на тужбу. Не може се смисао закона примити у томе смислу. Насупрот овоме могло би се истаћи, да и код рокова за жалбе односко правне лекове нема утицаја правни лек поднет после рока, па да се према томе ие може ни код пресуде због пропуштања узети друго становиште. Насупрот оваквом разлогу имало би се одмах истаћи да правни лек долази после судске одлуке и противу исте, код које, нормално, суд одлучује мериторно и имајући у виду све чињениие и околности те према својој савести и