Бранич

138

„Б Р А Н И Ч"

нака учинио је једну грубу грешку, која је сасвим и очигледно противна горе наведеној глави, у којој је лепо и јасно речено како се изводи овај доказ и како се он по том цени у см. §§ 476, 423 и 368 Гр. п. п. Овако грубу грешку, да не речемо самовољу, санкционисао је Касациони суд својим закључком, који је горе изиет у целости, давши у њему своје онако правно схватање, које је за ниже судове обавезно. Према прописима у глави седмој Гр. п. п., а нарочито према наређењу у § 474 овога закона — суд има да брижљиво оцени по свом слободном уверењу, а с обзиром на све познате му околности, која му од саслушаних странака без заклетве улева веће поверење у истинитост свога исказа. Дакле овде је суд, одн. судија суверен према § 368 Гр. п. н. у избору коју ће странку саслушати под заклетвом. Овде одлучује моћ суда, одн. судије и способност да оцени који му је исказ од саслушаних странака без заклетве, ако тиме није дошао до истинитости спорних чињеница, вероватнији, па да ту странку са вероватнијим исказом на тај исказ и закуне, а никако ону странку, чијем исказу не верује. Према овоме очигледно је да је по самом закону за суд —■ судију главна личност странке, а не сама заклетва, коју личност избира суверено по свом слободном уверењу. Кад суд; стекне уверење да је исказ једне странке вероватнији од другога исказа, онда да би то своје уверење још појачао одређује да се та странка са вероватнијим исказом и закуне. Према овоме овим зак. прописом изречно је наређено коју ће странку суд,одн. судија под заклетвом саслушати, ако до заклетве дође. Овим зак. прописом, нити пак ма којим другим, није предвиђено да судија може шиканирати странке по свом слободном уверењу. Зар не? У разлозима првостепене пресуде стоји: „Брижљиво оцењујући у см. § 474 Гр. п. п. све околности које утичу на већу или мању веродостојност једне или друге странке, суд је стекао уверење да је вероватнији и ближи истини исказ тужочев због тога што је неоспорно тужилац у времеиу итд. Па ипак, да би се ствар извела на чистину, суд је, уверен да се туженик Б. неће заклети на његове наводе, њему закључком наложио заклетву о наведеној спорној чињеници итд." Када овако ствар стоји ■— питамо се зашто се судија у овим разлозима позвао ка § 474 Гр. п. п. када је поступио противноизречном наређењу у овом §-у тиме, што није под заклетвом саслушао тужиоца, а не туженика, коме унапред није веровао. Зар ово није шикана од стране суда? Законодавац ово није желео када је донео § 474 Гр. п. п. што је ван сваке сумње. По § 366 Гр. п. п. правна је претпоставка, да је истина оно што једна странка под заклетвом потврди, док се противно не докаже. У конкретном случају чиме је тужилачка странка побила наводе туженика, на које је заклет, сем голим тврђењем? Зар у овом случају првостепени судија није поступио противно и §§ 366 и 368 Гр. п. п.?