Бранич

дА ЛИ ЈЕ СЛ: БОДНО СУДИЈСКО УВЕРЕЊЕ ОГРАНИЧЕНО

139

По § 368 Гр. п. п. суд цени доказе по слободном уверењу, у колико овим законом није што друго наређено, а у последњем одељку овога §-а стоји, да ће суд побуде, услед којих је дошао до свог уверења, навести у разлозима одлуке. Према томе првостепени судија није овако поступио, јер није навео побуде зашто је. веровао тужиоцу без заклетве, а није веровао туженику под заклтвом, када других доказа није б и л о. Ово тим пре кад је у см. § 366 Гр. п. п. морао веровати туженику пошто је на свој исказ и заклетву положио, док се противно не докаже. Из овога јасно произилази, да је првостепени судија поступио противно §§ 366 и 368 Гр. п. п. Призивни суд, по нашем мишљењу, преиначујући првостепену пресуду правилно је поступио, јер су разлози уз ову пресуду на закону основани. Истина овим се разлозима може приговорити у толико, што призивни суд налази, да се редовно мора веровати оној странци, која је положила заклетву. — Не. Напротив, суд не мора веровати оној странци, која је на свој исказ и заклета, само ако има доказа о противном, које он цени по слободном уверењу у см. § 368 Гр. п. п. Али суд не може само то навести, да не верује странци, која је положила заклетву, а верује другој без заклетве, не наводећи побуде за такво своје уверење. По овоме што смо до сада изнели јасно је, да је одлука првостепеног суда незаконита, јер је донета противно наређењу у § 368 Гр. п. п., а одлука призивног суда правилна, али је ово • све споредно, нас интересује само одлука Касационог суда као последње судске инстанције, као што смо то већ напред навели. По ревизији тужиочевој Касациони суд је уважио ревизију, укинуо призивну пресуду и предмет вратио на нову расправу и одлуку, са разлога напред наведених уз закључак Касационог суда. Овакви разлози пре свега на зкону су основни, али се не могу применити на чињенично стање у првостепеној пресуди, одн. призивној пресуди. У § 474 Гр. п. п. изречно је речено да ће суд саслушати под заклетвом ону странку, које му је исказ, без заклетве, веродостојнији. Овим је §-ом изречно забрањено да суд заклиње ону странку, чијем исказу у напред не поклања веру. У конкретном случају првостепени судија је, како је то већ напред наведено, заклео тужену странку верујући да се она неће заклети, пошто је унапред стекао уверење, да је вероватнији и ближи истини исказ тужиочев, коме и поред оваквог уверења није наложио закључком заклетву. Према томе очигледно је да је поступљено противно § 474. Гр. п. п. Па кад ово стоји онда се питамо: да ли су после овакве грубе грешке првостепеног судије, виши судови овлашћени да у смислу §§ 476, 423 и 368. I р. п. п. цене исказе по своме слободном уверењу? У § 476. Гр. п. п. речено је да ће се прописи о доказивању сведоцима примењивати и на извођење доказа саслушањем странака, у колико у овој глави није што друго наређено. Дакле, према овоме, ако је доказ саслушањем странака спроведен у