Бранич

СУДСКА ПАКСА

203

тужиоца. Па како се чињенично стање, које је суд по свом слободном уверењу утврдио не може побијати ревизијом — § 597 у в. § 368 гр. пп. то је горњи навод неоснован. Навод тужиоца да призивни суд није могао сеоју одлуку засновати на исказима сведока као навод да се сведоцима не могу утврђивати дела и изјаве неких од сведока по спору, неоснован је и противан слободном -судијском уверењу — § 368 гр. пп. које не може бити разлог за ревизију § 547 гр. пп. Пр'г'говор тужиоца да је суд требао да саслуша странке под заклетвом __ неоснован је, — јер је остављено слободној оцени суда да ли ће наоедити саслушање странака под заклетвом или не § 472 гр. п. п. Са ових разлога Касациони суд је нашао да су неосновани ревизиони наводи п да је пресуда призивног суда правилна са изменом разло^а у томе, што у овом случају не би могла стајати јемачка обавеза тужиоца, већ се тужилац у односу према К. за чи.ш је рачун то јест, у његово К. име депоновао спорну суму појављује као прост зајмодавац, пошто је утврђено да је тужилац новац депоновао са знањем и по споразуму са К. чинећи му тиме позајмицу и кад је новац дат у име К. и као такав узабрањен од туженога не може сада тужилац тражити повраћај депонованог новца код власти, кад се према наведеном појављује као зајмодавац имелованог К. у чије је име новац и положио". Јоаан Д. Смиљанић

Спорови о накнааи штете коју грађанима прнчнне државни или самоуправни органи неправилним вршењем службе спадају под укључиву стварну надлежност окружних судова без обзира на вредност спорног предмета, али се у оквиру ге надлежности примењују општи прописи о надлежности инокосног судије према имовинској вредности спора; месна надлежност прнпада оном окружном суду у чијем се подручју налази седиште државне власти или самоуправног тела које |е право повредило или чији су намештеници ту повреду права нроузроковали. (Закључан Аие.тционог суда у Београду Пл—13140 од 5 јануара 1940 -одине ) Тужилац је поднео Окружном суду у Неготину тужбу протнву Државе Краљевнне Југославије због накнаде штете у .смислу члана 25 закона •о судијама редовних судова од 8 јануара 1929 године, зато што су судије тога суда неправилним радом при вршењу службене дужности тужиоцу нанеле штету. Инокосни судија овог зборног суда закључком својим По-102/39 од 28 новембра 1939 године по службеној дужности је одбацио тужбу, зат® шго је тобож поднета ненадлежном суду. „Суд је морао по службеној дужности одбадити тужбу —. вели се у -образложењу закључка — као ненадлежном суду поднету у смислу § 41 /I ГРПП, јер по § 66 ГРПП за државу је надлежан суд онога места у којем ,!е седиште јавног органа ко.ји је позван да заступа државу као приватноправно лице по закону о државном правобраниоштву, а то је Београд а не Неготин у коме иије седиште тога органа". Тужилац је у своме рекурсу напао овај закључак због тога што парнични суд није био прописно састављен и што је инокосни суди.ја иначе •неосновано одбно месну надлежност; тужилац је осим тога захтевао, да му еудија појединац накнади рекурсне трошкове зато што је својом грубом грешком донео нападнути закључак и тиме неосновано изазвао улагање рекурса. Апелациони суд у Београду закључком својим Пл-13/40 од 5 јануара 19-10 годиие решио је „да се рекурс тужилачке стране уважи, побијани закључак укине и правна ствар врати првоме суду на даљи законски поступак"; поступак је и даље имао да води судија појединац. Рекурсни суд Је дао ове разлоге. Неоснован је рекурентов навод, да је за расправљање и одлуку по овом спору надлежан окружни суд као зборни суд а не његов инокосни судн.ш. „Овај рекурсни навод — вели дословце суд — неоснован је због