Бранич

204

„Б Р А Н И Ч'

тога што се по чл. 25 од. II зак. о судијама тужба против државе радиг накнаде штете подноси по редовном грађанском поступку, што значи да се и код оваквих тужаба стварна надлежност одређује по општим прописима грађанског парничног поступка. Па како се у конкретном случају ради о предмету спора чија је вредност испод 30000 динара за које је спорове по § 6 ГРПП надлежан судија појединац окружног суда, то је и првостепени суд правилно поступио када је нашао да је за доношење побијане одлуке надлежан судија појединац а не веће — § 6 V в. с § 46 тач. 4 ГРПП". ПЈто се тиче пак рекурсног навода о томе да је први суд погрешно ташао да он није месно надлежан за расправу и одлуку о овом спору, другостепени суд налази да је тај навод основан. „Ово због тога — велк суд •— што по § 76 ГРПП којн се овде има применити, за тужбе којима се тражи накнада штете која происгиче из службених аката државног односно са.моуправног органа надлежност се заснива на искључивој месној надлежности из поменутог прописа и одређује се по седишту оне власти која .је или чији је орган односну повреду права проузроковао". Што се тиче одговорности судије за накнаду рекурсних трошкова у смислу § Ј53/П ГРПП, Апелациони суд налази да је овакав захтев неоснован „јер је поступајући судија у конкретном случају изразио само своје праЕно схватање у погледу примене односних законских прописа, те се не може узети да је оваква одлука поступајућег судије уследила услед његове грубе кривње, како се то за примену поменутог законског прописа тражи'. Овај другостепени закључак правноснажан је, пошто се ниједна странка нкје жалила противу њега. Да ли је реку.осни суд дао правилан одговор на постављена питања? Треба двојити стварну иадлежност од месне, најпре; потом ће бити речи о одговорности судије за рекурсне трошкове. Да видимо најпре стварну надлежност. Предмет тужбе јесте накнада штете коју су судије редовног суда причиниле грађанину неправилним вршењем службе. Спорови пак о наккади штете коју причини јавни службеник уопште, спадају под искључиву надлежност окружних судова без обзира на вредност спорног предмета (тачка 4 става II § 46 ГРПП). Да је за оце спорове надлежан окружни суд, закон јасно каже а та не спори ни првостепенн ни рекурсни суд. Судија појединац наиме у чију је надлежност ствар предата, несумњиво спада у састав окружног суда, Питање је само, да ли је тај судија надлежан да место грађанског већа узме спор у поступак. Мора се додуше узети да и инокосни судија у кругу своје надлежкости потпуно претставља окружни суд у његовом својству грађанског суда. Али пред њега долазе спорови с обзиром на њихову имовинску вредност; осим тога, његова надлежност је изузетна. Да је код спорова о накнади штете коју наносе грађанима државни или самоуправни органи у питању имовинска вредност, за њихово решавање често би били надлежни и срески судови. Али законодавац је изричито изузео спорове те врсте из надлежности среских судова и ставио их у надлежност окружних судова. По јасном пропису закона, при одређивању стварне надлежности новчана вредност ових парница не игра никакву улогу. Мора да се законодавац руководио другим концепцијама при одређивању њиховог апсолутиог форума. Ако ти спорови излазе из надлежности среских судова зато што је у питању други критеријум а не имовинска вредност, из истог разлога не могу они да дођу ни нред судију појединца окружног суда, јер и у његову надлежност по изузетку и по изричитом допуштењу закона долазе спорови одређене имовинске вредности. Кад закон одлучно и категорички апстрахује од нмовинске вредности код извесних спорова и кад без обзира на њу утврђује апсолутну сгварну надлежност окружних судова, то значи да је у пктању неко друго начело које треба применити и неки виши критеријум који има да буде основа за одређнвање надлежности код оваквих спорова. Уз то подвла-