Бранич

246

„Б Р А Н И Ч"

како се то обично каже — сам<о једну машину за остваривање материјалнога приватног права. Процесно право, наиме, само по себи, тј. уколико њИме не би случајно била обухваћена и некоја друга права и установе, ■— као што је, на пример, позната установа заштите извеснога минимума за лични и привредни опстанак или егзистенцију појединаца, или појединих друштвених редова (као што је на пример заштита минимума земљорадничког поседа), — нема углавном никакве или има врло слабе и незнатне везе са учењем о такозваном националном духу. Напротив, што веће и што потпуније изједначење или унификација грађанскога процесног права, или бар извесних његових важнијих установа, данас је у многоме пожељно чак и у области међународних односа, — те утолико пре не би требало никако стајати на пут, нити постављати какве било вештачке бране и препреке изједначењу тога права у границама једне исте, заједничке државе. И процесно право припада, дакле, ономе кругу права и правних установа одн. послова, у погледу којих се, — да се послужимо речима врло угледнога хрватског правника г. Др. Политеа, — ниједан законодавни орган у држави неће моћи отети утицају тенденције унифицирања и конформирања, која је тенденција, заиста, прокрчила себи пут готово код свих држава света, донијевши досад одличне резултате..'®) Осим тога, изједначење процесног права, парничног и ванпарничног, на целој територији заједничке нам државе, бесумње је од особитог значаја и по опште државне интересе. У противном, тј. ако би се ова ствар о значају процесног права друкчије схватила, онда би и сам усвојени општи критеријум за разграничење и поделу надлежности између бановине и државе, изгубио много од своје стварне и практичне вредности. Јер, даљи опстанак већ изједначенога процесног права, поред тога што је диктован разлозима самога правног и привредног саобраћаја, није без извесне, и то директне везе и са начелом једнакости свих грађана пред влашћу и законима; нарочито у погледу тражења н добијања заштите опште признатих им права и слобода. И зато не можемо лако уочити и схватити разлоге и потребе, са којих би, на пример, више било од значаја по опште интересе државе, да имамо заједничко менично, чековно или облигационо право, него да већ изједначено грађанско процесно право и даље остане једнообразно и исто на целој државној територији. 5 )

4 ) Ог. Иво По.ттео, Слободна правна сарадња, Архив, свеска за децембар 1939, у вези са исправком у Архаву за јануар 1940. — Овај аутор такође сматра, да су послови, који су по ст. 3 чл. 2 г.ом. уредбе, специјално остављени у надлежности државе, наведени егземСиарно а не таксативно. ") Ми нарочито инсистирамо на овоме питању о даљем опстанку заједничког процесног права и због тога, што од његовог успешног решења зависи у највећој мери и питање о могућности и потреби стварања и организације заједничког судства, које нас питање такође ннтересује. — У вези са овим, в. чланак