Бранич

278

„Б Р А Н И Ч 1

супротно гледиште, дакле гледиште на коме је стала и горе цитирана одлука Касационог суда. а). Др. М. Ђ. Миловановић заступа гледиште да недостојност има лични карактер, те да се као таква не простире и на потомке убице, дакле да они могу да наследе без обзира што је њихов предак оглашен за недостојног. (Види: Др. М. Миловановић, Интестатско наследно право у нашем Грађанском законику Београд 1884, цитат према Др. Л. Марковићу: Наследно право, књ. III. Београд 1930 стр. 31). б). Др. Д р а г. Аранђеловић, у својој расправи: О праву представљања у наследном праву стр. 150) публикованој у Рас-правама из приватног права Београд 1913. г., по овом питању вели: „ ... да потомци наслеђују по сопственом праву, а не по праву свога претка, које мишљење једногласно заступа и модерна правна наука, ада припало наследство деле по праву представљања претка". Дакле према Аранђеловићу потомци недостојног наслеђују и недостојност не прелази и на потомке, која је личног карактера. в). По овом питању су писали, као и о праву репрезентације, како Др. Н. Крстић, Марко Стојановић, Андра Ђорђевић, Ж. Перић, Мих. П. Јовановић и други, дајући различита тумачења. Ми се на овом месту не можемо задржавати на свима овим мишљењима, али можемо то напоменути, да су иста било у прилог тезе да недостојност не прелази на потомке, било да иста прелази, увек образложавана јаком аргументацијом. Најзад да цитирамо мишљење и Др. ЈТазара Марковића, дато у његовом: Наследном Праву (стр. 31—32) где се између осталог вели: „Из саме природе ове установе недостојности проистиче, да је она личне природе и да потомци недостојнога не треба да губе наслеђе због туђе грешке, због погрешке свога претка. Ово нарочито не треба примити ни зато, што сваки потомак наслеђује по свом властитом праву, зато што је сродник декујусов, баш и да се користи правом репрезентације. У прилог мишљења говори и то, што аустријски § 541 у коме је реч о изузетном случају, кад и потомци недостојнога могу бити наследници, није ушао у Грађански законик, што значи да Грађански законик није у опште искључивао потомке недостојнога од наслеђа, па није „имао ни потребе да предвиђа изузетне случајеве где не бива искључен»е. Недостојност је изузетна установа, нека врста казне, и има се примењивати само у случајевима где је изрично предвиђена. То су случајеви из §§ 419, 420 и 417. О потомцима недостојних лица законик не говори и нема се правног разлога и њих искључити из наслеђа. Само у једном специјалном случају законик је искључио и потомке недостојнога из наслеђа, а то је случај наслеђа између супруга. У § 419 стоји, да наслеђе од жене, које би припало деци, не може муж женин, а отац дечији, наследити ни од те деце, а исто тако ни његова родб и н а, Ван овога случаја недостојност се ограничава само на