Бранич

СУДСКА СУДСКА

бс какву установљава § 237 зак. о чин. јер се та одредба прописа о обустави примењује у одсуству прописа као категорије у једном специјалном закону. Суд приликом доношења одлуке није двојио две сасвим различите по себи у опште ствари и то: постојање одн. непостојање установе обуставе принадлежности као дисциплинског прописа у једном специјалном закону од питања овлашћења органа да одлуку о обустави доноси. Јер, до доношења Зак. о чиновницима по закону о суд. ред. судова Дисц. суд у смислу чл. 39 пом. закона могао је доносити одлуку о удаљењу судије са дужности приликом одлучивања о дисциплинској истрази, али није могао одлучивати и о обустави принадлежности судији за време удаљења судије од дужности докле је насупрот овоме на основу § чл. 40 з. о суд. ред. судова Мин. Правде био овлашћен одлучивати и о обустави принадлежности, али само у једној трећини плате. Како је пак одредбама §-а 237 Од. I з. о чин. предвиђено, да се службенику који је по одлуци дисциплинског суда удаљен од дужности обуставља половина принадлежности, суд је протумачио овај пропис, а у вези § 198 з. о чин., не само да је овлашћен за доношења одлуке о обустави, што до сада није имао овлашћења по специјалном закону, него још и да је овлашћен изрећи обуставу у мери, под условима и са последицама какву предвиђа § 237/1 з. о чин. насупрот оној обустави из чл. 40 зак. о суд. ред. судова, коју обуставу, као дисциплински пропис специјалног закона одредбе § 198 з. о чин. не само не дерогирају, него изричито остављају на снази. Погрешно тумачење одговарајућих прописа, ако би се такво схватање провело доследно до краја, уочава се једном немогућом правном ситуацијом која би отуда резултирала, а у овоме: I. Ако би одлуку о удаљењу судије привремено од службе доносио на основу чл. 40 з. о судијама ред. судова Мин. Правде, — онда: 1.) обустава не може бити већа од једне трећине плате; 2.) из обустављеног дела плате на завршетку поступка могу се наиплатити једино и само трошкови поступка у колико судија буде осуђен и 3.) ако судија пак буде ослобођен исплатиће му се одмах задржата плата. П. Ако пак одлуку о обустави доноси Дисц. суд, — онда: 1.) обуставиће се једна половина принадлежности и 2.) ако судија б>^де осуђен казном умањења принадлежности, губитком времена за унапређење или пак премештајем са умањеном накнадом или без накнаде путних и селидбених трошкова дисциплински ће суд решити: да ли ће му се и у колико вратити обустављене принадлежности с тим, да му се не може вратити више од половине тих обустављених принадлежности — § 237/III зак. о чин. Обустава принадлежности, нема сумње, не представља дисциплинску новчану казну, већ је то једна мера мотивисана идејом правичности, да, када чиновн.ик не врши своју службену дужност, давши сам повода за удаљење од исте, не може ни рефлектовати на пуне принадлежности, јер за то време не пружа јавној служби никакав радни еквиваленат. Та идеја свакако и руководила је законодавца када је у § 237/111 з. о чин. одлучио, да се службенику ни у ком случају не може вратити више од половине обустављеннх принадлежности, ма колико био вишак остатка од покривених трошкова поступка. Међутим, када Мин. Правде у смислу § 40 зак. о судиаама ред. судова одлучује о обустави принадлежности, не само да та обустава, као што смо видели, не може ићи преко једне трећине принадлежности, него се вишак исте, а по обустави трошкова поступка враћа службенику у случају осуде, а у случају ослобођења задржата враћа. То значи, да установа обуставе принадлежности у закону о судијама ред. судова, као дисциплински пропис специјалног закона и по мотиву, по висини и последицама није истоветна са оном из § 237/1 1-1 зак. о чиновницима. а отуда даље пак нужно, да је правно несхватл-иво допустити упоредо и истовремено постојање под видом једне мере >1.ганову обуставе принадлежности у два вида и са различитим правним последицама и што је најгоре, примену једне или друге врсте обуставе