Бранич

БЕЛЕШКЕ

323

Анри Рабер: Адвокат Глаеа пр$а — У суду Адвокат! Какву слику пре свега изазива ова реч у души оних који немају посла са судом? Какво осећање обично она буди код света? За једне, адвокат је, по предању, „бранилац удовице и сирочета", некористољубиви поборник свију племенитих ствари, она.ј, чија је преданост осигурана свима пониженима, свима беднима, свима лишеним среће, Он чини да се пред судом чује глас људске милости и опроштаја. Будимо пак скромни и увиђавни да признамо да би такав требало увек да буде наш глас. Рецимо ипак да, обично, у књижевности, адвокат није добро виђен. Представљају га, врло радо, под видом неподношљивог брбљивца, лукавог пријана, који воли ујдурме, неваљалства, парничење, способног да заступа сваку парницу, да доказује пред судом невиност и ако је убеђен у кривичну одговорност. ... Са овим мало ласкавим обележјем, или бар са нечим од тога, појављује се у лакрдији адвокат Пателин, у Препозн атој Реми Белоа и Расиновим Парничарима. Такав је и под пером Молиера, Ла Фонтена и Бомаршеа. Таквог га препознајемо у карикатурама Домиевим или са писаљком Форена и Абела Февра. „Стара срџба скромних писаца против надарених говорника", рекао је љубазно Анри Ружон да би објаснио ову готово општу књижевну срџбу против адвокатског реда. Објашњење је пуно нежности и може да важи за све скромне писце, и ако сви адвокати нису надаоени говорници! Али не говоре само књижевници рђаво о адвокатима. И, нема сумње, прави разлог њихове непоиуларности лежи баш у њпховом позиву. То је с тога што се у истини клијент, редовно, њему обраћа у невољи, кад га обузму иеспокојство, неприлике, тешке бриге, одговордости које каткад тешко погађају његову част и имовину. Адвокати су по струци сведоци тешких дана, неизбежни повереници. Човек .је приморан да им повери породичне та.јне, чак и мале гадости којима се нико не би подичио. Зато што се тако клијент пред њим нашао у неповољном положају кли тешком стању, зар није природно што га мрзи, можда несвесно, и штс о њему гаји рђаво сећање или чак (што је потпуно у људској природи — иако се не може рећи да је то много отмено!), зар није природно да дође у искушење да се свети и да говори о његовим рђавим особинама што је више могуће... чим му није више потребна његова помоћ? Ето, бесумње, зашто адвокати нису и никада нису били поштеђени. Ова редовна незахвалност која једног мислиоца не може узбудити, трпи срећом изузетке где се истичу одабране природе. Њихова случајна реткост даје већу цену сведочанствима захвално■сти. Ова је увек дирљив израз награде врло често непризнатог рада, и несравњива драж нашег позива. Али што је адвокат често неправилно цењен, зар није то и због тога што је недовољно и неверно упознат? Зар није то и зато што .је он жртва предрасуда и што свет ствара о његовом позиву обично лажну представу? Кад би то било само и са ове тачке гледишта, било би потребно да се оцрта, у брзој скици, врло вешто подражаваној, прави лик савременога адвоката. Нај.јача нерасположења, лична и друштвена, почивају најчешће на .непознавању правог карактера људи.Потребно је добро се упознати да бн се међусобно у истини ценили. Примедба је често била чињена. Већ „упознати" мало неког је ко"шко и „упознати" оквир где се он развија. средину у којој живи...