Бранич

ЈЕДАН ЈУБИЛЕЈ

339

судовима. За образовање адвокатског савета било је потребно више од седам адвоката при једном окружном суду, који су између себе већином гласова бирали на једну годину дана чланове савета (5—7), од којих једног за претседника. Скупштина адвоката састајала се једанпут годишње, на позив претседника, -а одржавала се ако је присутно више од половине адвоката из односног судског округа. Али, образовање савета било је факултативно, по жељи три четвртине адвоката при неко-м Окружном суду, и савет је обављао само дисциплинску власт, коју је према закону вршио и окружни суд. Стога су адвокатски савети били без значаја по професију као целину и њене припаднике. Адвокатура остала је и даље лишена аутономије и професионалне самоконтроле. Одредбе о правима и дужностима адвоката у главном прекете су из закона од 1883 (бугарског и Источне Румелије). Посебно је забрањено адвокату издавање поверене му тајне и стзвљено му у дужност, да своју професију савесно обавља и чува лично достојанство, неопходно потребно за поверење и уважење која се указују адвокату. За време од тридесет шест година свога трајања Закон о адвокатима претрпео је више измена и допуна. Повећање броја свршених правника омогућило је ове измене. Од значаја је измена из 1898 године, по којој су у будуће могли бити адвокати само лица која су свршила правне науке на Великој школи или иностраном Универзитету и положила државни испит. Ова измена годину дана доцније, 1899, допуњена је установом вежбе, двогодишње у суду или четворогодишње код адвоката •— правника. (Адвокати практичари нису могли да имају приправнике). Време предвиђено за вежбу измењено је у више махова — снижавано и повећавано, Најзад, изменама у закону о устројству судова од 1910 године, предвиђен је поред државног испита (теоријског, пред испитном комисијом коју су сачињавали професори права и касационе судије) и практични испит, по завршеној вежби, пред нарочитом комисијом при Апелационом суду. После рата, за време земљоделског режима, адвокатура је претрпела извесна ограничења и измене политичког карактера. На првом месту адвокати су били искључени у заступању по свима делима пред среским судовима, а затим и код општинских судова. Осим тога, пред судом није нико могао да има више од једног пуномоћника — адвоката. Вежба за приправнике повећана је од једне на две године. Најпосле, народни посланици, окружни и општински одборници за време трајања њиховог мандата нису могли да обављају адвокатуру, под претњом губитка исте за увек. Поводом ових ограничења и става режима противу адвоката, јавили су се протести појединих адвокатских савета, а затим из удружене акције стварање Савеза бугарских адвоката.