Бранич

342

„Б Р А Н И Ч"

странака од овог начела само у законом дозвољеним случајевима може отступити. Такав је изузетак предвиђен у §§.-има 672—69-5 грађ. парн. поступка, у којима је §.-има нормирано избрано суђење. Ту се даје право парничарима, да пресуђење њихових приватно-правних спорова повере избраном судији, дакле особи, који нема атрибуте државне власти, али чијој ће се одлуци током извршног поступка ипак признати јавно-правни карактер. Овај је изузетак од општег принципа јурисдикције државног судије међутим по §.-у 672 гр. п. п.-а везан за строге услове и форму, јер се овде тражи: а.) да између уговорача - парничара (који по природи ствари морају бити одређене физичке или правне особе) постоји уговор, дакле двострани правни посао, б.) да је овај уговор писмеи и в.) да се овај уговор тиче одређеног правног спора или да се односи на одређени правни однос. Уговор о избраном суду формално јесте акт приватног права, али он по својој материјалној садржини засеца ипак у домен јавног права, јер овде уговорне странке преносе начелну стварну надлежност државног суда на приватну установу, на избраног судију. Наш грађански судски поступак нигде не предвиђа могућност, да се уговор о избраном суду једностраним расположењем једног парничара уговорача било пре покретања саме парнице, било у току спора пренесе на трећу особу. Како пак установа избраног судства у целини претставља изузетак од општег начела стварне надлежности државног судије, то се и прописи у вези са овом изузетном установом најуже имају тумачити. С друге стране цесија ће се редовно вршити над правима из области приватног права, док из домена јавног права могу се нечија права уступати само, ако је то изричитим прописом позитивног права допуштено. Из ових разлога сматрам, да се приликом једностраног уступања потраживања неможе на цесионара у односу према це* сусу пренети и уговорена надлежност о избраном суду. Са оваквим мојим излагањем слаже се и најбољи ком.ентатор Аустр. грађ. парничног поступка Најман, који у вези са овим питањем каже ово: „Обавеза на подвргавање избраном суду прелази на универзалне сукцесоре, који у имовно-правном погледу претстављају личност својих правних претходника, али она не прелази на сингуларног сукцесора, пошто он није закључио уговор о избраном суду, да се спор између првобитних уговорача има расправљати избраним судом и преко тога зато, што по правилу ступањем сингуларног сукцесора неће више постојати претпоставке за избрани суд. №итапп Н/1470 или у преводу Др. С. Грегорића Н/1508).