Бранич

452

„Б Р А Н И Ч"

која је у то време била несумњиво правна личност али можемо рећи правна личност зш §епепз. Златно доба, да тако назовемо онај размак времена у коме су задруге највише дветале и развиле, трајало је све до ослобођења Србије. А тада за њих настаје један велики преокрет. Ослобођењем Србије, доласком у додир са западноевропским народима, у којима је владао један сасвим други систем друштвеног уређења, систем индивидуалистички, и преласком из натуралне кућне привреде у новчану, нестало је услова који су диктовали постојање задруге, и оне су се у индивидуалистичком свету, у свему онакве какве су до тада биле појавиле као једна немогућа и непотребна институција. Никакве наредбе власти и казне нису могле спречити растурање задруга. Породична колективна имовина и задругарска стега нису могле опстати у једном индивидуалистичком свету, који гарантује лично право својине и лично право слободе. Ризлика између старог друштвеног и породичног уређења и новог, који се силом придика морао усвојити, створио је сукоб два правна схватања, читав сукоб две правне цивилизације. И Јован Хаџић српски законописац, како се он то потписивао, нашао се пред једним проблемом који није био ни мало лак нити пак прост 3 ). Требало је спасти српске задруге или бар извршити тиху ликвидацију њиховог постојања. А да би се то постигло и успело, морала се извршити реорганизација задруге. Дакле у полазној тачки Хаџић је имао потпуно право, али он није имао ни довољно широке правне спреме, нити је познавао наше обичајно право, 1 ) нити је пак, морамо признати, имао довољно времена, да би могао са успехом свршити овако тежак и замашан посао. Генерална одредба у нашем грађ. закону којом је извршена правно-конституциална промена задруга јесте § 507, који у своме првом делу гласи: „Задруга је онде, где је смеса заједничког живота и имања свезом сродства или усвојењем по природи основана и утврђена." Као што се из овога види поред осталих потребних услова, који су и раније тражени за постојање задруге, унет је још један нов а то је смеса заједничког имања. Све остале одредбе које говоре о задрузи (а нарочито §§-и 508,515,521) само су последице ове главне. Задруга је одиста и до доношења грађ. закона да би постојала морала претходно претпоставити постојање своје имовине, као што и човек и биљка да би постојали морају претходно претпоставити постојање земље, ваздуха, сунца, али та имовина била је имовина саме задруге правне личности, а не имовина појединих задругара. Међутим сада да би било задруге тражи се смеша имања, што значи да би неко био задругар мора имати у тој заједничкој смеши имања свој било материјални било идеални део. На тај начин од једне праве комунистичке задруге, једне радне задруге постаје она буржоаска установа, једна полукапиталистич-

®) В. Историски развитак српске задруге од Алексе Јовановића, Израда закона за кнежевину Србију (од 1829—1843) од др. Алексе Ивића „Архив* година XI друго коло књига III, Јован Хаџић од Слободана Јовановића, Грађ. право оиш. део од Андре Ћорђевића, грађ. право опш. део од др. Ј1. Марковића, Рад на законима кшаза Милоша од А. Јовановића .Архив' 1907 год. *) Као што га је познавао велики наш правник Валшазар Богишић,