Бранич

454

„Б Р А Н И Ч"

великим утицајем природних наука, које су биле уздигнуте на огромну висину, нарочито после Дарвинове појаве у науци, економски либерализам оне зоне који владају у природи, хтео је да пронађе у друштву, односно да примени на друштво, што је у најмању руку био један велики апсурд. Остављајући све приватној иницијативи, односно егоизму појединаца, економски либерализам мислио је да једино тако могућ друштвени напредак. А какав је тај напредак и у чему се он састоји, то се најбоље може видети из оне наше сасвим оправдане народне изреке: „Док једном не смркне другом не сване". Зато данас задруге постају поново актуелне и имају оправдање за своје постојање и са морално етичког, и са друштвеног, и са економског гледишта. Задруга је једна високо морално-етичка установа, у којој кроз хармонију задругарског живота и рада веје један алтруистички дух, који се супроставља оном крајњем егоизму на коме у главном базира, индивидуалистичко друштвено уређење. Као заједница живота задруга постаје на тај начин у неку руку и школа живота, социална школа, у којој се задругари уче дисциплини, узајамном поштовању млађих и старијих, у којој се тек може видети и научити, да лична срећа у несрећи и бедидругих, својих ближњих, није срећа а поготову то ако се она још заснива на несрећи и беди других, како је то готово редовно у индивидуалистичком уређењу. Но не само од екстремних индивидуалиста, већ исто тако и од екстремних комуниста (колективиста) задруга је нападана као буржуаска усстанова која спречава пролетаризирање сељака, и на тај начин посредно спречава и социјалну револуцију. Овакву земерку, ми правници који претендујемо да имамо најшире погледе на живот и друштво, и који увек апелујемо на нашу објективност не можемо озбиљно узети. С друге стране, задруге су и од комуниста (колективиста) разуме се оних комуниста који нису за социјалну револуцију већ за еволуцију, симпатично гледане и узимане за пример да је и данас могућан колективни облик живота, и у том случају оне нам личе на социјалне школе, које у овом приказаном добу васпитавају и припремају људе за једно ново друштвено уређење које је на помолу, за колективистичко уређење. И тек у једном таквом друштвеном уређењу задруге би изгубиле смисао за своје даље постојање. И са гледишта индивидуалистичког друштвеног уређења задруге су сасвим оправдане, јер и оне и поред великог ублажења ипак у главном базирају на егоизму, том највећем и готово можемо рећи, једином покретачу и јединој полузи индивидуалистичког друштвеног уређења. Тај егоизам је егоизам саме задруге као целине, као једне засебне једиике. Сем тога ни сама лична иницијатива није у задрузи потпуно спутана. У задрузи се све важније ствари решавају договором (§ 510)), и на тим договорима, на тим седницама или можемо рећи на тим малим задругарским скупштинама сваки задругар може слободко, по својој личној иницијативи предлагати да се нешто уради или не уради. Тиме што задругарски предлози могу бити одбијени од задругарске скупштине, ми не можемо рећи да су задругари потпуно лишени личне иницијативе-, и да су према томе саме задруге због тога непогодне за индивидуалистичко друштвено уре-