Бранич

ПОВОДОМ XII РЕДОВНЕ ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ и. т. д.

419

ступајући у адвокатски ред, приме од великог броја кандидата по неког приправника, место што су упућени да раде у заједници, како би се сами одржали. Интересантно је овде напоменути, да се у току дискусије није чуло нишга о обезбеђељу адвоката и њихових породица, и ако је претседник у својој речи истакао ово питање као један проблем који ни издалека није добио своје решење. Питање осигурања адвоката на случај болести, изнемоглости и старости, с једне стране и питање обезбеђења породице умрлих адвоката, с лруге стране, веома је значајно за наш ред и то ако не више, а оно бар колико друга питања, која су опширно расправљана на последњој скупштини. Јер ми смо још веома далеко од тога да се можемо сматрати осигурани кроз наш Пензиони фонд, а још мање кроз наш Добротворни фонд. Првоме није обезбеђен обавезан приступ свих чланова, т. ј. не постоје санкције за оне адвокате који нису чланови фонда, те услед тога Пензиони фонд није у стању да пружи пензију у висини која би одговарала минимуму егзистенције. Добротворни фонд створен је тек пре три године, те не може располагати великим капиталом, а све и да га има, он по својој намени и циљу не може и не сме бити устано.ва која даје стално издржавање једном адвокату или породици једног адвоката. То се јасно види из правилника Добротворног .фонда који, поред осталога, предвиђа да се за сврхе фонда може трошити редовно само приход, а по изузетку и главница, али не више од 10% главнице према стању на дан 31 децембра протек.ле године —• чл. 7 Правилника. Зато је чудновато, да су се место тежње за проналажењем путева и начина да се питање осигурања адвоката и њихозих породица што брже и радикалније реши, чуле примедбе да је Одбор коморе „слабо пружао помоћ адвокатима из Добротворног фонда и да би приликом додељивања помоћи Одбор морао бити дарежљивији"! — Овде се мора признати да су се наше старе колеге из Удружења јавних правозаступника, на својим скупштинама, као и на седницама Управе, много више интересовале за ово питање, придајући му онај значај које оно стварно заслужује. Мада су били у несразмерно мањем броју од нас, што је од великог значаја за оснивање и сигурност свакога фонда за осигурање, и мада су у спровођењу ■својих планова и предлога имали бар исто толико тешкоће као и ми данас, они су у вези са овим питањем показали доста иницијативе и потпуно разумевање. Што у томе нису успели, кривица је, као и у свима њиховим другим подухватима, највише од самих њихозих колега, дакле до адвоката. Јер кад су видели да им је пропао покушај да се донесе нови закон о адвокатима, који је у пројекту садржазао и одредбе о Пензионом фонду, и кад им је одбивен предлог да се Пеизиони фонд оснује путем измене и допуне постојећег закона о јавним правозасгупницима, чланови У* дружења решили су да издају „друштвене марке" (т. ј. марке Удружења) од по пет пара „које ће чланови лепити на сваком акту поред државне марке, а чији приход ће служити за оснивање фонда за изнемогле адвокате и њихову сирочад". Вредно је