Бранич

422

„БРАНИЧ

ше много троши. — Наши стари, колеге који су радили на уређењу Бранича током прошлог и почетком овога века, борили су се највише са материјалним тешкоћама и те материјалне тешкоће биле су један од главних разлога, што је часопис прекидао своје излажење. Тада је уређивачки одбор био упућен само и једино на претплатнике, а тек малим делом се помагао из прихода Удружења јавних правозаступника, када је оно основано. Међутим, ни једна ни друга каса нису биле тако снабдевене да су могле пружити увек довољно сретстава за одржавање Бранича. Претплатника је било врло мало, а уколико их је уређивачки одбор и успео да придобије, плаћали су неуредно претплату. Исти случај је био и са уписом у Удружење јавних правозаступника и са на платом чланарине од сразмерно малог броја упиганих чланова. Деценија су протекла од тог доба, али ствари су остале исте. И да Комора није узела да финансира издавање Бранича, сигурно је да би одавно он престао да излази. Што се тиче читалачке публике и сарадње, стање се такође није много променило од времена када се „Бранич први пут појавио 1887. год. па све до данас. Могу „Бранич" уређивати најпознатији стручњаци, величине и ауторитети, било из реда адвоката, судија или професора Унизерситета, ствар би била иста и биће иста све док се ми ке променимо. Као и пре педесетак година, када је „Бранич" први пут угледао света, тако и данас често ћемо наићи код колега „Бранич" неисечен и затрпан другим књигама на столу, а он ће са вама покушавати да дискутује надугачко и нашироко, о једном предмету, који је већ садржан у Браничу, односно који има у Браничу своје решење. О слабом одзиву за сарадњу, не само у Браничу, већ и у свим другим правним часописима који су излазили у предратној Србији, имамо безброј примера, а како стоји ово питање у нашем добу, томе смо ми сами сведоци и очезидци. Ако изоставимо „Судски лист", који је покренут 1869 године и после 6 месеци престао са излажењем, као и његове следбенике „Правду", „Говорницу", „Пороту" и друге правне часописе^ који су такође излазили врло кратко време, па се задржимо на часопису „Право", видећемо да је и овај правни часопис, н ако свесрдно и одушевљено прихваћен у почетку свога излажења од свих ондашњих правника, издржао једва три године и то са прекидом, па је и он морао да престане да излази. Уредништво овога листа, жалећи се на слаб одзив за сарадњу од стране свих правника, за адвокате каже: „....лакше им је уопште фразирати како наши закони не одговарају духу ни обичају народњем, а када им се створи прилика да могу исказати тај дух и те обичаје народње, — онда руке у џепове." (Бр. 7 год. 1885 стр. 239 и 240). А другом једном броју: „Од 105 адвоката једва нам тројица написаше по који чланак, а свега њих 23 имадосмо за уписнике,. из чега се види да је наш лист за адвокате био мртво слово" (Бр. 9 год. 1886 стр. 355). — Ове примедбе учињене пре скоро 60 година, могле би се и данас поновити, јер би, без мало, и статистика у погледу данашње сарадње на Браничу сразмерно одговарала.