Бранич

498

„Б Р А Н И Ч"

изузетака, набројаних таксативно у чл. 4. Уводног закона, па исто тако од набројаних изузетака у чл. 5 до 17 ни један једини не односи се на коју 1ех депегаПз него се сви од реда односе искључиво на најразличитије 1е§ез врешакз и то не само на процесуално-правне него и на материјално-правне специјалне законе! А баш по доктрини коју заступају пресуда Апелационог и Касационог суда не би ово набрајање изузетака разних специјалних закона било умесно, шта више је без икаквог смисла, кад ти прописи ни иначе, тобоже, не би могли да буду дерогирани због евоје припадности једној хетерогеној групи, групи специјалних закона. Ја мислим да је сасвим умесно, да против ове доктриие о разним законским преградама и хетерогеним својетвима специјалних закона, наведем овде мишљење још једног од наших првих савремених правних писаца, Др. Фрање Горшића, који у свом чланку „Око система нашег обртног полицијског права (Гласник Министарства унутрашњих дела за јануар 1940 стр. 58), говорећи о неоснованости овог укалупљивања закона и подели на разне врсте истих каже: појмовној јуриспруденцији минулих столећа нема више места у правној науци. Право се, на жалост, још вазда сматра као нека полица са фаховима. Пре неки дан један од наших врховних судова 7 ) донео је решење у коме је, на нашу срамоту, речено да се једним процесуалним законом не могу дерогирати прописи материјалних закона, као да право није функција живота, него материја коју познаваоци чувају по строго одвојеним фаховима са натписима Грпи., Кп., Зуп. итд." Томе злу доскачу модерни закони у смислу горе изнесеног мишљења проф. Вор. Т. Благојевића, баш овим генералним дерогаторним клаузулама, чији је школски пример текстуација чл. 2. Уеодног закона, према којој се дерогирају сви прописи појединих закона (а не и сами ти закони) у колико расправљају материју која је новим грађанским парничним поступком једнообразно и за све обвезатно нормирана. 2.) Кад је једном установљено да је „стручно мишљење" Савета стручњака при Министарству просвете после доношења новог Гпп. постало један анахронизам (и плеоназам!) онда је одговор на ово питање (под 2.) сам од себе пружен. Начело процесуалне економије, да о другим гледиштима не говоримо, брани суду да скупља неважне, неваљане, сувишне као и такве доказе којима се само одуговлачи решење спора. Пошто смо напред установили да мишљење Стручног савета има сза ова негативна својства, то је јасно да суд неће ни у ком случају тражити ово мишљење Стручног савета као таквог него ће, евентуално, имати на уму чланове тог Савета као могућа стручна лица за конкретна питања.

7 ) Ово се не односи на горецитирано решење Касације само зато што уважени писац у своме чланку из јануара 1940. није могао да апострофира наше решеше из јуна 1940.