Бранич

66

„БРАНИЧ"

парничном поступку, упоредимо та два система, указује нам се следепа разлика између њих: 1) ГПП на исти начин регулише решавзње претходних питања како из [ав.чсг тако и пркватног права. ВП међутим прави између њих разлику, те до« за претходна питања из јавног пра;ва не чини миједан изузетак од правила постављеног у § 10, па дозвољава ванпарничном судији да реши сва та питања или да упути странке на управн-и поступак >кад су оспорене чињенице потребне за решење претходнмх питања из јавног прзва, дотле за претхсдна питања из приватног права ВП прави «еколико изузетака од § 10 и у случајевима из §§ 98, 99, 107/1V, 181 /М1, 256/1 266/1 и 268 не долушта никако ваншарничном суду да сам реши претходна питања из области приватног правз. 2) ГПП доследан начелу диспозиције странака код иницијативе за покретање поступка о глазној ствари (поп рго {|С !5са1иг јисЈех ех оН |С1о), не нагони странке да код надлежне власти покрену поступак о спорном претходном питању, ве^ допушта парничном суду да дозволи да му надлежна власт пријудицира одлуку о спорном претходном питању само кад је код те 'власти ве^Н у току поступзк о претходном питању, Нзпротив ВП, који је ве+1 у сеом §-у 1 повредио нзчело диспозиције стрзнакз прописујуКи да ^е се ванпарнични поступак покренути и по службеној дужнссти, дозвољава ванпарничном суду да натера странке да покрену код надлежне еласти постулак о претходном питзњу да би му та власт прејудицирала одлуку о претходном питању, 3) ГПП, кад допушта да парнични 'суд бира да ли Не сам решити претходно питање или ће сачекати одлуку надлежне власти о том питању (дакле у случају кад је поступак о претходном питзњу ве^ у току), или кзд приморава парнични суд да он сам реши претходно питање (дакле, кад поступак о претходном питању нмје јсш у току), — не чини разлику да ли је претходно питање спорно зато што је спорно чињеиично п-итање >или пак ззто што је спорно правно питање, већ у сба случаја поступа подједнако. Међутим, ВП прави ову разлику и примораеЗ' ванпарнични суд, да сам реши свз претходна питања која су спорна услед оспорености прзвног извођењз, з допуштз ва-нпарнич-ном суду да препусти надлежној власти решење претходног питања само онда, кад су спорне чињекице на кој-има се то претходно питање оонива. Као што се види, систем ВП код решзвања претходних питања из јавног и привзтног права је јзко сложен и знзтно се разликује од простог, лопичног и дсследног система ГПП, стога немају права Ринтелен и Цуља кзд тврде, да је положај ванпарничног судије према спорним претходним питањима исти као и положај парничног суда по § 254 ГПП. Ми не можемо да 'разумемо ззшто је законодавцу у ВП био потребан тако заплетен систем, кад се баш ВП сдликује .мањмм формализмом, упрсштенсшКу и еластичнои-гКу. Ми можемо да разумемо зашто ззконодавац није дозволио взнпзрничном суду да реши понвко претходно питање, као што је то учинио у §§ 98, 99 и ост. ВП. Јер има претходних питања која као претходнз