Браство

130 ДУР ДЕЛИЈА, ИДЕ ПАНТЕЛИЈА

— Крштено ми је име Пантелија, продужава Партеније: — књигу сам учио у манастиру Благовештењу, под Рудником, више села Стргара.

И као чобанин, док сам чувао стоку, и као манастиреки ђак, друговао вам с пушком. Била ми је увек мила, лака и послушна. На што сам је год нанишанио, ништа нисам промашио.

Пошто сам, у манастиру, изучио часвловац, псалтир и месецеслов; пошто сам пеалтику научио тако, да ве нисам бојао ни певаца из Студенице или из Дечана, вратим се кући, јер се нисам мислио калуђерити.

Ја сам помагао оцу своме у пољским радовима пи око стоке, а, недељом и празником, редовно сам држао певницу у нашој брезовачкој цркви. Ви нисте видели нашу цркву:

— Нисам, одговори професор.

— Штета! Она је мала; у једном је склопу; али је она у присоју Венчацу, а градио ју је Деспот Ђурађ Бранковић. За то к њој долази многи свет недељом и празником. Ох, мој господине, кад бих вам умео исказати: колико бејах срећан ја, колико ли задовољне многе добре душе, када, на служби, викнем: „„Древом Адам раја бист исељен“, а из женске цркве толике жене и девојке, моје рођаке п познанице, почну се пропињати на прете, да би мене, преко људи, могле видети; да би могле и очима гледати онога, који грлом својим потреса сводове смерној цркви, а уши њихове испуњава миљем хармоније. Тада би која другарица моје добре мајке, која је бпла певачица. на главу, рекла својој кони: