Браство

ДУР ДЕЛИЛА, ИДЕ ПАНТЕЛИЈА 131

— Познаје се одмах слатко Синђино грло!

— Хе! настави духовник: — али то је било давно; за вас то нема никакве дражи. Дете! Сркните мало вина !

— И за љубав домаћину, и за угодност подруму, хоћу; само молим, продужите! вели гост.

— Еле, мој господине, почеше људи говорити, да се ја могу запопити, као мало који други. А, право да кажем, и ја сам мислио да сам спреман за попа!

— Мерквирдиг! (чудновато !) промумла професор.

Партеније, чувши ту чудну реч, и не разумевши је, трже се, да ли госта није што печило. И видевши да он мирно чека даљу причу, опет му наточи чашу вина.

— У то време, у нашем селу, у некога Стевана Рамаћанина, бејаше ћерка Анђелија, девојка лепа за причу. Е, не умем вам казати каква то беше лепотица. Кад станеш близу Анђелије, и почнеш се е њом разтоварати, чини ти се да те греје неко топло, неко блато сунце; да те ширка неки миомирни поветарац, који дише мирисом од руже и од босиљка. Не знам, господине, како је у рају, али — грешан у Бога дао бих своју душу, да у овакој лепоти и милоти 60равим до века !

— Та врага, ви сте били заљубљени 7

— Не знам како то ви зовете; али Анђелија

мени омиле јако; а омилех и ја њојзи. Наши старији уж