Браство

132 ДУР ДЕЛИЈА, ПДЕ ПАНТЕЛИЈА

не беху протавни, и ствар беше готово свршена, кад једнога дана груну нешто страшно.

Смаил-Ата, бесни Турчин из Рудника, који је био чуо за лепу Анђелију, рупи једнога дана, са три друга, Стевановој кући, да води Анђелију милом или силом!

Анђелија, разабравши рашта су Турци дошли, нада вику:

— Помагајте! Помагајте! и. нагне бежати низ. воће. Њена мајка опали пушку, те огласи напаст. Ја, моја два брата од стрица, и још сељака дотрчимо, оспемо ватру на Турке, и отерамо их празних шака !

— Браво! браво! рече прогеесор.

— То би нас „браво“ стало скупо, да одмах иза тога не букну народни устанак на Турке, те се и Рудничани Турци мораше затворити у град Рудник.

— Па шта даље би, тако вам Бога

-— У прву недељу, после тога, ја и Анђелија венчасмо се. И наше среће није било, мислим, ни у рају ан аза

На скоро, поеле тога, престави се наш поп Јеша, Бог да му душу прости.

Село наше оста без попа; црква наша оста без свете литурђије. Сељаци навалише да се ја запопим....

— Мерквирдит ! викну професор: — и без ботовловије '

-— Да, без богословије, одговори духовник смерно.

Догоди се да владика, путујући, дође на конак брезовачкој цркви. Овај владика био је врло црквен