Браство

38 ДУР ДЕЛИЈА, ИДЕ ПАНТЕЛИЈА

Нисам ти дуго поповао; нити сам се дуго проводио 6 лепом својом потом Анђушом. После четири месеца, кад притеже невоља, морао сам и ја, е браћом, отићи на војску.

У бојевима, хвала Богу, свуд ме је срећа служила: куд год сам надро, свуда сам продро; што вам тод нанишанио, нисам промашио; кога вам појурио, није ми утекао; а ко ме је терао, није ме ни згледао — мањ на своје велико зло !.....

Војници су ме волели као друга, а чували као срећнога борца ; старешине су ме хвалиле. Чак су и Турци зазнали за моје име.....

— Мерквирдиг! учини професор.

— Једнога дана, кад наша војека бејаше у шанчевима, према турској која је, такође, била у својим опкопима, изађе у поље, међу обе војске, десетак делија и почеше све прамицати к нашим шанчевима. Број је био тако мален, да наше страже нису ни помишљале, да ће они нападати, него бу их само гледале шта ће. Кад су се примакли готово на пушкомет к нашим шанчевима, делије стану, а из средине њихове избије јунак, на коњу ђогату, пролети тамо и овамо између Срба п Турака, па викне:

— Еј Срби! Ако је међу вама папаз Пантелија, нека изиђе на мегдан Смајил-Ати е Рудника, па, ако мегдан буде његов, — џаба му и глава руса и лепа Анђуша !

У тај мах ја нивам био ту, него чак у трећем шалцу. Докле су мене нашли, и казали ми за позив,

рРР

4