Браство

116 ГЛИША ТРААЈИЋ

на раме своју нову кабаницу, на којој су жуте и црвене руже тако лепо извезене, па извија из малих двојница тужне звуке, као да би оплакивао судбину своју. Ој, сиротињо, како ли си тешка !

Не боли га што од ране зоре па до мркла мрака за туђим плугом тера волове, нити му је криво са тешкога рада. Он је дечко добра срца, не завиди баш никоме на беломе свету, а послу се свикао још од мале малоће своје. Лруги јади море њега млада.

Дете је још, па вам не би ни умео право рећи где га тишти, само се добро сећа, како му је учитељ казивао толико пута, ако се добро узучи, биће „влаван човек“ од њега. А он је ето — чобанче!....

Добро се учио, сви му кажу. Први је ђак био, па би још и боља био, само да га пусте у школу, у свет. Учитељ му казивао за велике школе, за свет. „У свет!...“ писнуле би двојнице циком и на мах умукнуле.

Глиша их спусти уза се, на зелену траву, збаци са себе диван-кабаницу и леже на њу.

„У свет!....“ мислило је сиротно чобанче, па би будно сањало красне снове о великим школама, о књитама, дебљим но што је и само свето јеванђеље, о свету и о слави евојој. Смислило је и цео план. Ваља само у свет поћи, у далеки свет.....

Мало по мало, и Глиша се саживео с мислима да мора оставити своје миле родитеље, своје драто вело Мол и поћи у свет. После, како му Бог да. Болело га је у души, што о томе не сме оцу и матери ништа казивати, јер зна да га родитељи никако не 6п