Браство

Ш

али је била још једна, много већа и важнија побуда да „Друштво бв. Саве“ држи своју скупштину баш у срцу Шумадије, побуда, која је никла у једној мисли, у једном осећању, живом и вилном на свим крајевима наше земље. Дозволите да то осећање прихватим и да се на њему задржим.

Оно чини част овој вароши ; оно чини част и свему српском народу.

То осећање, господо, јесте осећање захвалности и љубави, с каквом народ српоки вазда гледа на срце Шумадије, на колевку народне слободе, образованости и државнога живота.

Ништа природније, него да се једно друштво српско, које је узело на себе тако велики народски посао, осврће онамо, где су започели свој рад они што извојеваше и утврдише слободу садањој краљевини, а ништа и лешше, него кад се синови састају на огњишту родитељеком. Ну ја мислим, да смем још мало даље ићи и напоменути још једно осећање, с којим су се изасланици „Друштва (Св. Саве“ у тако великом броју скупили у ово знаменито српско место, а које се осећање, или што је пространо, или што је неодређено, не да сабити у једно име. Заман је тајшти да је народ српски забринут, више него што је и кад бло, за своју будућновт. Голема, свечана брига, Каква походи народе само у озбиљним данима, свалила се на наше племе и освојила осећања евих нас, великих и малих, Озбиљност прилика пе увиђа се само у средиштима интелигенције и у круговима државничким ; њу увиђа и сељак и пастир,

«

А