Браство

пилав и тако даље; татлије и српско-турски слаткиши заврше част.

Свадбе су им мало друкчије од наших. Пре свадбе на неколико дана држе се тако зване 60каруше, када долазе испрошеници сродници и пријатељи и доносе јој поклоне, обично посуђе и украсе; ту се пева и игра. На венчање воде младу два девера; млада полази од куће са својима, а младожења опет са својима званицама, но тако, да се сретну на црквеним вратима.

Игре су им већином, које су иу Србији, али већ јако узимају мах валцери и кадрили тим више, што на најгосподственијим игранкама у Сарајеву, у војничкој касини, само се играју немачке и Француске игре, а опет и Сарајка ретко која воли своју народну игру; тако то бива свуда, где нас је од туђина стид, да поштујемо своје, па тиме бајати показујемо своје образовање, што примамо туђе и показујемо, да знамо туђим језиком говорити, туђе игре играти, и туђински у опште радити. Да Сарајке воде само туђе игре, ни по јада; али оне су већ почеле остављати и своју народну ношњу, своје лепе фесове, своја либадета, па натуриле скупоцене шешире, хаљине по најновијој моди знају и за турнир.

Песме се певају већином народне и то уз гусле и без њих. Певају се и некоје берберске песме по туђинској арији, а чуо сам и талијанских песама. Арије су већином жалостиве, са оним завевањем као што је скоро у свих турских песама. Да за-

БРАТСТВО ГУ 12