Браство

31

би над њим кукала и нарицала по читаве часове. То је још чинила на Илан а и на Лучин дан који је у племену Скоковића био крено име. Чудновато! Ја сам од тада виђао тетка Стану од времена на време, и то у дужим размацима, и на први поглед ми се увек чинило, да се није ни за длаку променила. Само сам на њеном челу опазио увек по једну бору више. Да ли је ова имала да буде жива крштеница, или је то сведоџба новихи нових болова и јада! — ја вам не умем казати.

Исте јесени је по нашем свршеном рату умрла и Радојка. Она је пала била у постељу одмах, пошто ју је тетка Стана довела била из болнице кући, и није се из ње више ни дигла. Све док се наши с границе нису вратили, она се просто отимала од смрти. Радованов побратим јој је донео његов поздрав и поруку, да ју његов прстен не везује, и ако ће његово срце бити ис оне стране гроба с њом. Њена је последња жеља била, да јој не скидају његов прстен, кад је буду спуштали у гроб. И она је испуњена.

Радованов побратим је испричао тетка Стани и јутарњи напад њих тројице пред саму Радованову смрт. Од тамошњих српских становника Дознали су они у очи тога дана, да се у комори према њима налази и Ибрахим Меховић. Од тог тренутка Радован није никако мировао, а кад се у вече јавио командиру на рапорт, онда је после мало времена дошла од бригадира „заповест“ да се молиоцу може одобрити, да отиде са, своја два друга