Браство

82

у турски логор, али да он може отићи из нашег стана тек после поноћи. Ова наредба је сигурно потекла отуда, што су наши и иначе били намерни, да у јутру рано нападају.... По тихој ноћи је један старац провео ову тројицу до турске коморе са свим заходним но сигурним путем и показао им колибу, у којој је заркао Ибрахим Меховић с још једним другом. Радован је хтео сам да закоље Меховића. Тако је и било. Пошто га је ухватио, везао му руке наопако и запушио уста, подвиквуо му је: Ја сам СОкоковић. Час освете је куцнуо. Моли се пророку !.... Остала двојица су исто тако везали брзо Меховићевог друга, али је он остављен у животу.... Кад су се за тим журно враћали својој чети истим путем, Радован је, кад се већ могло говорити, рекао свом побратиму.... „Ја одужих свој дуг. Чини ми се, да сам сад са свим други човек. Чини ми се, као да у овом тренутку видим мога покојног баба али с блаженим и веселим осмејком на лицу, какав само анђели могу имати.... Сад ми баш не би било жао ни да погинем.... Ако се ти без мене вратиш дома, испричај мојој лили, како смо осветили баба. Тоће утолити њену жалост за мном. Аманет ти реци јој, да су старешине укев биле мноме задовољне... Немој је заборавити као што не бих ни ја никад заборавио твоје, ако би судба хтела, да се, не дај Боже, без тебе вратим у нашу Грдцу — — — — —_ – — — и

Тетка Стана је саслушала овај извештај мирно и достојанствено. Ко ју је у том тренутку пажљи“