Браство

33

вије посматрао, он је могао приметити од часа на час по какву унутрашњу трзавицу. У њој се самој водила жива борба. Преко њених очију би се превукла као нека водњикава, магла, али она није сузе пустила. Од тренутка до тренутка би дубоко уздахнула, а тад би уздах пратило грчевито стезање зуба и успица.... Кад је на крају извештаја нана с другим женама почела да је теши, она се храбро и одсудно бранила.

— Прођи ме се, Бога ти, Гошевка. А што да та оплакујем, кад је умро као прави јунак. Е богме нећу !.... Али је природа била јача од ње. Баш кад _ би изустила најодсудније ово: нећу, бризнуле би сузе као из кабла. Али би их она у брзо зауставила и утрла.

У прво време по рату била јој је једина жеља, да отиде на бојно поље и да нађе гроб свога јединца. Али су је сви од тога одвраћали. Уз то је наступила хладна зима, каква се одавно није запамтила, а овој је као што знате претходила болест Радојчина. До пред саму њену смрт тетка Стана, је долазила, кад год је доспела до у болницу, да бар за тренут привреди, колико се може. Једног дана је замодим да спреми два-три кревета у соби број 12.

— Шиљи ме куд знаш, дај какав хоћеш посао, али ме немој доводити у искушење ! одговорила ми је она потресеним гласом и као увређена.

БРАТСТВО 17 .