Браство

34

Ја је не могох разумети, а да је питам опет, и сувише сам је волео, поштовао и сажалевао. Али ме она сама одмах изведе из неизвесности.

— Тамо је, вели, она кукавица. Може бити да бих се огрешила пред Богом и пред људима, али бих му овако црна и жалосна пред свима привезала моју прегачу. Или бих можда од њега још што црње и горе учинила. Нека му Бог судиим његов образ!

Сад сам већ разумео. У тој соби је поред осталих био и неки Петар П. из нашег суседства, лако рањен у леву руку. По селу се говорило, да је он „преташ“, т. ј. да се од страха да не погине, сам ранио. Изводећи по доцнијим приликама то је на сваки начин тако и морало бити. Доиста, кад је наређено спремање за други рат, Петар П. је опет био рањен. Пушка му је однела „случајно“ средњи прст на левој руди. Овом приликом га је постигла тетка Отанина клетва. Запуштена рана се развила дотле, да се лева рука до лакта морала одсећи.

Мало по мало и тетка Стана је са свим напустила мисао да иде и тражи гроб свога сина. Она га и онако не би те не би могла наћи. Али се већ од дужег времена она бори с другом мишљу. Но да оствари ту мисао треба новаца. И два лета је тетка Стана онако стара надничила, кад год је могла оставити кућу; и три зиме је она поред својих ослабелих очију, уз димљиво огњиште, до неко доба ноћи плела и шила другима, само да