Браство

151

Брзо су привучена један другом два стола, постављена је заједничка совра, и баш кад су се радници почели ређати око стола и заузумати места, на вратима од крчме указа се један старац, готово сав бео, и ја не знам, шта је на њему пре падало у очи: да ли младалачки израз и руменило лица, које је тако лепо прковило његовим белим, густим и великим брцима, или весео израз, који је још већма опонирао његовој штаци А Ја Ђока Влајковић! Десна нога му је била одвечена до колена, али он је са штаком и левом ишао и кретао се, као да има не обе, но три ноге. И својим уласком као да је унео нови живот у све оне, Боји ву били у крчми. Почеше се испрекидани и шаљиви разговори о данашњем раду, и настаде смех и као неко опште задовољство. Човек пе би никад помислио, да су ови људи целог дана радили.

Мене је овај старина опчарао, чим се на вратима појавио. Ја сам са својим пријатељем свратио овамо, да видим „Фон Новаковића“, и ја га до тад нисам био видео, и није ми падало на памет, да га назирем ни у једном од присутних. Чим се он појавио на прагу, ја сам дошануо мом пријатељу: то је он. И ја се нисам могао преварити. Ја бих оног тренутка заложио главу, да се нисам преварио. И зар сам се и могао преварити Вар ови густи брцњ који овако лепо долињују овоме правилном челу и овим испалим јабучицама, и којима само њихов госа неда, да се дохвате ушију, зар ове очи пуне планинске природне бистрине, и ова уста, која у вези с носем одају честитост и до-