Браство

164

оставише ми дубоко урез ануу души мојој жељу, да једном посветим ову задужбину наших старих, која расташе у мени 6 дана на дан све више и више, док прошле године, о распусту, не улучих прилику, да се из Врања кренем на овај пут.

19. јула прошле године у 8.,, часова у јутру, оставим врањеку станицу, те се брзим возом повезох за Куманово. После четири чава, пошто воз пролете кроз равно и плодно Врањеко Поморавље, пројуривши мимо станице: Ристовац (право му је име Рајистовац), дибевче (право му је име бевац) Божињевац, Букоровце и Табановце — стиже у подне на кумановеку станицу. — И 19. јула прошле године, башу подне, нађох се у Куманову.

Ж

Ту смо сада. Или сада или никад, само ваља да добијем допуштење од полиције, а што је главније, да ме бугареки агенти не дочују јер ће ми они „скројити калпак“.

Још тога дана дознадох, да ће два јеснафа: абаџијски и папуџијеки (то је обућарски) прекосутра, у петак, чинити излет у манастир Матејчу. Тога ради нађох се са старешинама ова два јеснафа и уговорисмо да и ја пођем с њима, само да, претходно, добијем допуштење од полиције.

Прекосутра пођох у полицију за допуштење. Уђох јузбаши а он ни да чује за то, него ми поче очитавати онакве „лекције“, какве могу само