Браство

166

Матејча је село прилично велико и богато. Имаће до 200 кућа и по изузетку, већина их је арнаутских. Арнаути беху чули за наш долазак, те се беху искупили у Матејчи. Мене одмах познаше и врло пријатељски ме примише.

После кратког одмора у Матејчи продужисмо кроз Матејчу и ударисмо реком Матејачком. Одмах изнад села дођосмо до једче развалине — цркве вв. Ђорђа (како ми ево причају и Срби и Арнаути). Код ове се цркве екупљају Орби о Ђурђеву-дне те одавде носе крете по пољу. Од цркве ове, упоредо е Матејачком реком, ишли емо екоро читав чав. Сад се почесмо пети уз брдо Манастириште, на Ком је и манастир Матејча, и повле пешачења, више од једнога часа, узаним, овде онде помошћеним путем, стигосмо пред манастир Матејчу. Сјахасмо пред манастиром и потражисмо по горњу хаљину, јер вечерњи поветарац брисаше отуда са Гиланскога Карадага.

Ж

Ја сам чисто изгубљен. Машта је моја још путем развијала различне слике из старога доба, нашега историјског живота. — чињаше ми се, као да ће нас овде дочекати дворани и перјаници Нејакога Цара и милостиве Царице Јелене, господара овога српскога краја. Чињаше ми се, као да ћу 6 манастиришта, тамо у гори посматрати пуно јунака наших старих, пуно велмужа српеких, који бе, као пауни, шећу по овоме крају и елушају шта њихови потомци 0 њима