Браство

901

При растанку са Кумановом, растасмо се и са оном веселом дружином „Четвртчија“=') који овде, баш на раскрсници путова од Куманова за Катланово и др. места, вршаху посао на добрима Мамуд бегових синова. То беху еве млади Срби и Српкиње из Пчиње и Паланке, који нас веома запнтересоваше, а мене подевтише на пиштомо Овче Поље, на коме сам лане међу тамошњом браћом, неколико дана провео. Но узалудно

беше наше запинтересовање, кад нисмо могли остати код њих и нагледати их се.

Али имаде шта да нас и даље заинтересује. Непрегледно поље поче се већ пружати пред нама. На западу, тамо на огранку Гиланскота Карадага, на Црној Гори скопљанској, далеким својим погледом, дубоко нав потреваше манастир Матејча и пуно других старих задужбина српеких, које су сада у рушевинама; или нам доле, на југо— истоку, привлачи погледе било оно, чијим подножјем јури бесна Пчиња.

Но ћутање наше које трајаше читав час прекиде село Рамановце. Тада ја први упитах другове моје: да ли ово беше село Рамановце'% Знам, знам Рамановце је ово. Одатле се Српкиње девојке обично у град удају.

21) Кумановски бегови и спахије ору и сеју земљу, ону

коју држе сами, са својим слугама. Па кад ће већ настати жетва, а они позову Србе и с њима уговоре: да им ови, Срби, ожању, вежу у снопље, оврху, здену сламу у «копе», а да за све то, приме од нађенога жита четврти део. Па по томе четвртом делу; по тој четвртини, овакви се уговорачи (разуме се она страма која ради), зову четвртчије. У четвртчије иду обично Србм из Пчиње (разумем околину) и Паланачкога округа.