Браство

229

Нека возе бунбе и топове,

Прах, олово и другу захиру, Да о боју раде и на миру; Поставићу брата Имбраима, У Новоме бијеломе граду,

Нека за ме и Латини знаду; А“ синовца, младога Мехмета, У Дубровник, нека господује, Да се ово на далеко чује“,

Ал не рече Турчин ако бог да, Као што му ни помоћи не ће. Пак написа листак кљиге бјеле. И шаље је до Петра владике На Цетиње на сред Горе Црне. У књизи га мило поздрављаше И овако Махмуд бешјеђаше:

„Пријатељу Петровићу Петре ! Ево хоћу сакупити војску И огњене обратити вјетре На Пипере пи Бјелопавлиће,

Да оборим мало и велико

И опалим огњем свеколико; Но ако ћеш да смо пријатељи, Немој помоћ Брђанима дати, И њихово робје пуштавати

Да утече у Горици Церној“.

Кад владика књигу прочитао, Црногорце на збор саставио, Сузе рони, овако говори:

3) мјесто мире, — ради слика.