Браство

260

„Авај мене до бота милога!

Је ли иђе у свијету било,

Да је врба грожђе породила" !“ То зачуле њене другарице,

Па су Мару другу евјетовале: „Ти не плачи, наша другарице,

Но убери грану врбовине

И посади у своме ђердану,

Пол јевај је јутром и вечером

(Што бог хоће, може учинити),

Врба ће ти грожђе породпти“. Кад то чула Иванова Маре,

Она убра грану врбовине

И посади у своме ђердану,

Пол“ јева је јутром и вечером;

Још не прође ни година дана,

Кад јој врба грожђе породила,

Опет Маре Иву проговара: „Хајдио, Иво, мом бијелом двору,

Милог сам се брата ужељела!“ Али Иво њојзи одговара:

„Не ћеш, Маре, живјела ми глава;

Но искупи до девет синова,

И десетог златнорука сина,

Па им подај виле и косјере,

Нек преврћу дрвље п камење,

Нека кољу змије шаровите, —

Онда ајде свом бпјелом двору.“ И ту Маре Ива послушала:

Искупила до девет синова,