Браство

318

обмањивао их евакојаким начинима, само да се не сете кад он уведе полако: бугарски језик у школу. И тако пошто се еврмши школска година 1963., и ученици положе испите на својем матерњем језику, онда Стојанче изнесе из својих сандучића бугарске књижице п унесе у школу. Плаћене су чорбаџије

ћутале и чиниле се невеште, а остали свет неје_

пмао гласа пспред чорбаџија. Кад такво стање осети Стојанче, он примора и Ковачевића у Чапру да разда ученицима бугарске књижице, а Србина просто истера, па постави бугарског учитеља.

Тако се, ето, и на тај начин замени српска школа бугарском у Скопљу, старој српској царској престоници !

Тад је настало живо шуровање и обмањивање народа у околини скопској, да се што више потписа и печата добије од народа на празним хартијама. Бугарски плаћени људи говорили су народу: „Ми ово тражимо само за словенско читање“. Међу тим су више тих потписа српскога народа сами писали молбе месним властима и Високој Порти, и у њима наводили да су потписници Бугари и да моле за бугарски егзархат и бугарске школе.

Људи који су били мало оштроумнији чинили

примедбе и говорили: „И ако би пристали за, владике, али нам бугарске школе несу ни од какве потребе, кад имамо својих школа“. Таквоме би бугарски атенти претили, и клеветади га код Турака као Србина и бунтовника !

Кад се српске књиге избацише из скопских школа, онда су оне прихваћене по селима у скопској Црној Гори, те се српвка школа око Скопља неје прекидала, и животарила је у Кучевисту, У Светом Никити, у Бањану п у Мирковцу. Стари учитељ садашњи, Јаков К. Паламаревић, родом из