Браство

24

министар спољних послова! актом својим од 23. августа затворио Друштвену Ботословско- Учитељску Школу у Дому, којом управљаше Милојевић, и којој то беше тек прва година! И ово је био велики удар за Друштво, баш с оне стране, с које би ваљало да има највише помоћи. Овим чином „изненадно су и од једном уништене све лепе наде, какве је управа Друштвена и какве је цео српски свет везивао за Светосавску Богословско-Учитељску Школу“, како вели председник Друштвени на следећој скупштини. А „родољубље је Главном Одбору и управи Друштвеној налагало не само да не публикује њихову преписку с министром, него чак да се не брани ни од јавних напада у новинама, који су били инспирисани у министарству спољних послова и у којима се рад управе денунцирао једној страној велесили као рад бунтовнички“.

После оваквог поступка саме државне власти и оваквог писања по новинама сасвим је природно што је наступила „малаксалост у заузимљивости за Друштво Св. Саве“. У публици се говорило: „Мора да влада има право; мора да збиља има несавесности у пословању тих људи што су у управи Друштвеној. Та зар би се нашао један Србин, један српски министар, једна српска влада, да тако лепу, тако свету, тако родољубиву установу затвори без разлога! Та то би био злочин: то би било издајство! Друкчије не може бити, мора да је управа крива, да је њен председник збиља несавестан“... А наш свет често једва дочека овако нешто, те да да разлога немару своме за опште послове. И лепо каже председник у поменутом говору своме : „Код таквог говора и писања

' Исти је овај министар после добио од цара турскога један велики орден, и на то нико није викао!... А „разлог“ за затварање био је неки мали неред у Дому, који се десио увече у одсуству управникову, те је ноћни стражар „интервенисао“ и за ово доставио.