Браство

2

сл

морали су бити веома велики родољуби и самостални људи, који умеју мислити самостално, они, који су и после тога нашли за нужно и добро да било својим прилозима, било својим легатима притичу у помоћ Друштву Св. Саве; а чланови управе Друштвене, признаће им се, да су људи не само великог родољубља него и великог јунаштва, кад су и после свега тога могли остати да издрже на свом послу до сазива ове Друштвене скупштине.“

Одмах, дакле, у почетку ове друге периоде, Друштво је изгубило своју највећу наду, свој понос, узданицу своју под управом великог родољуба, великог Србина Милоша С. Милојевића. А велике просторије поноснога Дома Друштвенога поново су занемеле и по њима се почели ломити „меланхолични одјеци пустоће.“

Питомце своје из ове школе Друштво је сада поново морало да школује по другим школама, дајући им своју помоћ месечно у новцу. Да ово школовање пак њихово по редовним школама није одговарало Друштвеним циљевима толико колико у овој засебној Друштвеној, то је извесно.

С тога је Друштво Св. Саве сада свратило сву пажњу на своју Вечерњу Школу. Она је по· стала његова нова и једина узданица за наше националне циљеве. Само се у њој омладина неослобођених крајева могла нарочито и с планом обавештавати о ономе штајеи о ономе шта прети опстанку народа нашега у тим крајевима. И Вечерња је Школа ово вршила стално и без прекида. Сваке године она је имала по две и три стотине младића понајвише из Старе Србије и Маћедоније, који су свако вече, после својих дневних послова, најмарљивије долазили у ову школу и слушали најпотребнију науку за себе и за оно Српство тамо. А пошто је у њој било Српчића из свих крајева српских, то је она имала и нарочито васпитни значај како за своје ученике тако и за ближу публику нашу; јер јеи