Братство

--— ПОД ==

утицај Србије и Русије, штампала је и богослужбене књиге у Сарајеву и делила их бесплатно црквама. Забрањено је свако прикупљање прилога у иностранству а нарочито у Русији. Све пошиљке из Русије обустављени су и заплењене. Црквеним општинама у Сарајеву, Мостару и другим местима, које су издржавале уз цркве и школе, чињене су разне сметње и постављани комесари, који су онемогућавали сваки. рад.

Од године 1880. конвенцијом са Цариградском патријаршијом цар је Аустријски постављао Митрополите. И ако су учињени сви покушаји да се растави свештенство од народа, већи део свештенства, ма да је од народа увек бедно. награђивано, остао је уз народ и није се дао саблазнити синекурама. Прогони су непрестано постајали већи и безобзирнији, полиција је непрестано кажњавала, разарала езгистенције. У Сарајеву је био господар ситуације највећи противник Срба, комесар Беркс. Слабији карактери падали су у борби. Главни је нападај вршен на цркву. Потребно је било да се општине поруше и цркве препусте људима, који су поверљиви. Мали, незнатан број интелигенције губио се у нижим ранговима аустријске беамтерије и није способан био да припреми народ за борбу. Па ипак борба отпоче и то одлучна акција год. 1896. Аустријска власт покушава глобама, детективима, застрашавањем, одузимањем концесија, онемогућавањем рада, да сузбије акцију. На постављање комесара народ је одговорио апстиненцијом од богослужења у храмовима и бојкотом свештеника, који су били уз комесаре. Водила се огорчена борба. Покрет је узео сасвим широке димензије нарочито год. 1899. кад су се и Муслимани прикључили покрету.

Борбеност је расла, народ се све више олушевљавао, борба се пренела на политичко поље. Писана су т. зв. »Три царска меморандума«, ишле су у Беч и Пешту. две велике депутације, слане су разне представке, организована је штампа против поткупљених листова, који су тобоже ради заштите јерархијских права служили непријатељима православља. Прото Алекса Илић и Стијепо Трифковић, незаконито суспендовани блажујски парох преко Стојана Новаковића заинтересовали су за ствар министра Побједоносцева. Паследник Калајев министар Стеван Буријан одобрио је црквену просветну самоуправу, а цар Фрањо Јосиф потврдио Уредбу, којом је призната конвенција од 1880. али којом је народ добио заштиту верско-просветних права. Установе, које су створене уредбом, појачале су просветну и националну акцију. Деломична победа после дугогодишње борбе појачала је веру у снагу ПОЈЕО народа, изазвала интензивну политичку борбу.

"6599