Братство

= [82 —

Наша Црквена архитектура.

Нашим политичким ослобођењем народ је српски прегао свом силом, да уљепша или из темеља гради и своје нове богомоље цркве и манастире. Послије реновирања цркава у Сарајеву и Тузли спремају се многе општине између осталих у Б. Градишци, Б. Луци, Бос. Шамцу, Грачаници, Добоју и осталим. мјестима да подигну велике храмове, који би одговарали мјесним приликама и удовољили потребама вјерних.

(С обзиром на ту чињеницу дужност нам је да макар у најкраћим потезима обратимо нашим читаоцима пажњу на архитектонску страну наших храмова, како би се већ једном престало са хрђавим преседаном, који је дугим низом година створен и удомаћен у нашем народу. За вријеме Немањића наш је народни геније унио сву своју величину, раскош и богатство _у нашу архитектуру. Разумије се само по себи да је ту било компилације византијске архитектуре, али се она дугим низом година потпуно ослободила туђих утјецаја и добила чисто и првенствено српски карактер. Техничка страна грађевина израђена је са тако финим укусом, да јој се диве у данашње доба најкултурнији. народи. У њој је израђена величина и дубока побожност. Она нам приказује сталност и снагу она. нас кријепи и у души народној ствара појам о вјечности. Њене фреске својом мистичношћу и колоритом износе пред наше очи велику снагу српске поезије која гледаоца осваја, а неодређена и полутамна свјетлост која се дугим а уским прозорима простире по унутрици храма, изазива побожност, која нас потпуно одвоји од свакидашњих брига и тежња садашњице и ми се озарени и препорођени пуни духа предајемо Творцу својим топлим молитвама. Наше живопасне резбарије у којима је израђена наша народна орнаментика, па разне плаштанице и простирке, кроз које је наша жена проткала сав свој душевни занос у радости и тузи у љубави и резигнацији онда прилазимо у истини светињи, а из ње излазимо освјежени за нову борбу.“

Пропашћу политичком пропадала је и наша архитектура, фреске, сликарство, орнаментика и ми смо у дугом низу година у свему томе постали тако примитивни да је о томе тешко ма шта похвално рећи.

Како се исполинском снагом повраћамо у наше славно доба које ћемо ако Бог да и престићи, дужност нам је да нагласимо, да је гријех повјеравати градњу храмова ма каквом нестручњаку или надри-архитекту. Наш је народ школовао десетину својих архитеката, који су сву своју младеначку снагу и таленат посветили своме узвишеном позиву. Мимо= илазити те људе и повјеравати посао полуобразованом са мотивацијом ЈАНА значи закапати драго камење још дуоље