Братство

У

— 206

органског васионског живота и тиме свест је почела да раз= ликује и класифицира. Човек је добио разум, а изгубио

интуицију. Од Анђела је постао човек. И од човека треба.

да постане анђео. »Анђелски чинови« су небеске хијерхије, планетарна бића, која нас воде и упућују.

Ми смо атоми, ако живимо свесно само у времену, али можемо бити богови у вечности. Сваки нов прилив Сила духовног вођства — убрзава процес људске еволуције. Сваки духовни покрет значи плус у развићу Земље и Човечанства. (С времена на време потребан је нов импулс за напредак, када

човечанство појме да гравитира животињи и демонским страс-

тима и тај импулс је резултат божјег провиђења. Када човек доспе у најдубљу таму незнања и заблуде, изненада обасја и засени Светлост Мудрости. Јер ми смо деца Божија. Но пошто је у нама развијен под-свесни живот исто толико колико и свесни (код појединаца подсвесни живот је развијенији), ми често постајемо аутомати, тако да само они који су схватили и разумели значај извесних духовних процеса у космосу,

"заиста живе у хармонији. С Бескрајним, Други, који заостају

и затварају очи пред светлошћу, јер је сувише силна да би јој одолели, чекају да буду вођени, јер им недостоје духовни инстинкт да осете духовног вођу у себи самима. Човечанство је изгубило везу са пра-почетним Извором Живота и зато тражи вођу. Духовна интуиција се обукла у магловиту свест. Давно је прошло време када су људи могли бити вођени и упућивани од једне личности. Можемо жалити и оплакивати, али то нема значаја занапредак. Можемо проливати сузе, али оне не значе увек покајање. То је знак слабости и немоћи. Буђење, само-свест је почетак осећања о значају и смислу света. Дете плаче зато што је немоћно и што незна. Данас је индивидуални живот развијен у највишој форми и само у себи самима можемо наћи Вођу. »Познај себе самог« је исто важна изрека и истина пре-дубока. »Царство Божије је у вама« — то је чвор и кључ људског напретка. Ми смо навикнути да речи схваћамо само као речи, врло мало придајући им духовни значај, и ако је казано у Космичкој књизи: »У почетку беше Реч и Реч беше у Богу« (Јеванђ. по Јов. |, 1). Свака реч, свака мисао правилно изговорена и с разумевањем: значи нешто и оставља свој утисак на

“" земљи. Зато су светитељи и понављали извесне фразе стотину

пута, јер су оне значиле израз истине. Ми се варамо, неком врстом аутосугестије или обмане, да познајемо саме себе. Јер наше »Ја« обучено је у наше и туђе страсти и жеље и амбиције и само-гордост, које често пута апсорбују цело наше биће. Духовни импулси изгубили су сваку важност и човек, осекавши се потпуно од општег тока васионског живота, не може да осети више вибрације и импулсе. Зато је постао меланхоличан и плашљив, а врло често љутит на себе и на све. Само и та

|

Праја аи оре даба на ван ране евра