Братство

— 209 ==

жи он смисао свога живота и не налази одговор. Живот му изгледа бедан, тужан и без смисла. У песми »Успомена« 1828 г са одвратношћу чита свој прошли живот, а издајничке позиве

својих другова на игре Бакха и Киприде сматра увредом. Ми-

сао о смрти јавља се у свести песника и његови стихови болно

јецају »Брожу ли л вдолБ улицђ шумнатхљ«,

После свог дужег лутања Пушкин налази свој компас.

Као сви његови велики претходници обраћа се велики песник

религији као правом, неисцрпном извору лепоте. »Ја мислим, — примећује Смирнова, пријатељица Пушки-

на, у својим Мемоарима — да Пушкин. одиста верује, али он

не говори никада о томе. Глинка ми је приповедао, да је једном затекао њега с еванђељем у рукама, па му је Пушкин

рекао: »Ево, ово је једина књига на свету, — у њој је све« Баранте приповеда Смирновој после једног филозофског разго-

вора с Пушкином: »Нисам ни могао помислити, да је у њега такав религиозан ум, да је толико премишљао о еванђељу«. »Религија је — вели сам Пушкин — створила уметност и литературу, — све што год је било велико у најдревнијој старини; све зависи од религиозног осећања... Без њега не би било ни филозофије, ни поезије, ни морала«. =.

Пушкин је необично ценио Лукино еванђеље, које се чита

25. марта. »То је најлепша поема« говорио је Пушкин, »ја никад нећу моћи да напишем нешто што би се могло ма и најмање приближити томе«. ##

Пушкин је у самоћи проучавао старе руске летописе,

Утицај старих руских летописа примећује се у трагедији

»Борис Годунов«. У личности Пимена Пушкин је створио

уметнички-савршењ тип старо-руског летописца са дубоким

религиозно-моралним осећањем, дечијом вером и топлом љубавњу према отаџбини. Његов је Пимен смирен, наиван, пра-

ведан »не мудрује лукаво«, него у тишини своје ћелије ставља

на хартију »рат и мир, управу царева, света чудеса угодника, пророштво и значење небеско, да знаду потомци православних судбину Отаџбине, за дела великих царева и да се моле за њихове грехе.«

Године 1836-те за време великог поста слушао је Пушкин у цркви свештеника где чита молитву преподобног Јефрема Сирина, у којој свештеник моли Бога да не да дух, испуњен пороцима и хрђавим особинама, него дух, пун чедности, смирености, трпљења и љубави. Инспирисан овим кратким, простонародним прошењем, песник пише своју величанствену »Мслитву«. Пушкинова поезија заиста је велика ризница религиозноморалних вредности. Онако исто како су његови претходници

= Мерешковскиј: Вечни сапутници. ## Дела В. Бјелинског.