Братство

0 _ - 10-—-—_ __ у којој се и он некада тако добро осећао, могао сада већ несношљиву успомену на срамоту поново да пробуди и да наду на поптуно спасење угаси. Ко је некада био слуга, поставши господарем, (икада "не ће бити сасвим искрено весео међу својом послугом, ко је био сиромашак, поставши богаташ, никада, "не ће бити отворено великодушан према сиромасима; ко је некада био грешник, после својега обраћања није свакога тре-

__ нутка, добар према грешницима. Заостатак охолости, који се

чак и у души светитеља скрива, чини да се његово саучешће. меша о квасцем презирања, наклоњенога осуђивању. Нешто му шашуће: Зашто не чине оно што сам ја постигао“ Пут у "висину отворен је свакоме, најпрљавијима ша и најокорелијима: награда је велика; зашто дакле остају у свом мрачном. пакту # - – А када обраћени упућује својој браћи говор, да би их - обратио, не може да се уздржи, а да не спомене своје сопствено искуство, свој оотствени случај, своје сопствено признање, Нешто га гони — може бити не толико његова сујета, колико неки нарон за ушливисањем —, да самога себе представи као веродостојног сведока оне сладости коју стање обраћености: пружа. о - Човек може да. се одрекне прошлости, али он не може да: је избрише; она поново избија код оних људи, који сапобраћањем свој живот одиста поново отпочињу, често пута тако да то они ни сами не примећују. код Исуса се никада ни у каквој форми (не примећује траг таквога предживота; нема никаквога наповештаја, па-ни најмањера, да би се тако нешто могло открити; нема та у његовим најнезнатијим поступцима, нити пак у његовој најталнијој речи. Његова љубав према "грешницима нема ничега од тврдоглаве журбе покајника, који би да шта више њих обрати. Опа је код њега срдачна љубав. а не љубав из дужности. Она, је братска љубав која! сама извире и која се не бори са сметњама. Чистога човека нечистоме овде нешто привлачи јер он зна; да! он може да даде чистоћу "и не плаши (се да ће себе ушрљати. Несебична! љубав. Љубав, _ какву светитељи у тренутцима својега. највишега уздисања _ имају. Љубав, какве пре њега није било и која: се после њега. у ретким појединим случајевима, само у сећању на њега, у подражавању његовој љубави понови налази. ЈБубав, која ће једном добити име хришћанске љубави и никада какве друте. Љубав Исусова — љубав уошће. Исус је ходјио међу грешницима, аџти грешник он није. био. Он је пред Јовановим очима сишао у текућу реку, али мрља у његовој унутрашњости није било. Душа Исусова, то је душа детета: от је у толикој мери дете да га то чини Му _ дријим јод мудраца, советијим од светитеља. У њему није било пуританске стропости (нити немира каквог има у ономе који је после бродолома тешком муком истливајо ша обалу. Ове се