Братство

205 удаљенија зимска склоништа, него се свуда јављао са љубављу и именом Христовим на устима -

Реч љубави расгапала је срца сурових урођеника, била је приј:тна нежност непознатог госта овим изгубљеним људима и семе Христове вере падало јеу душе, растопљене сузама милоште. Крштавала су се цела насеља.

Без обзира на вепрекидна пуговања, ипак је мисионар успевао да буде у многим селима по два пута. Како необичним излевом религиозног осећања у овим простим дечјим срцима дочекиване бејаху ове посете !

Тако је постепено и неприметно ралио на делу Божјем смирени јеромонах Амфилохиј 912 број њеГове пастве достигао је 3500 људи расејаних по најудаљенијим крајевима северне Аљаске. Ове године Епархијска Управа шаље оца Амфилохија у Канаду, где га поставља за протонамесника канадских православних цркава и настојатеља едмонтске парохије, а кроз две године — 6. маја 1914. производи га у чин Архимандрита.

Међутим почетком светског рата није послан на Аљаску заменик мисионара и православни Алеути пет година остају без свог пастира. Дирљива, пуна суза писма пишу они своме милом пастиру, кога су им преузели и моле да сс врати навад. Њему се ипак не дозвољава повр так. У то време непријатељи православља не спавају. Јављају се Језуити мисионари и уверавају Алеуте, да је Пр вослављу дошао крај и свакојаким обећањима привлаче себи очајне урођенике.

На тај начин 1919. године успели су Језуити да придобију 2000 православних Алеута, али ипак 1000 Алеута, које су предводили урођеници ученици Амфилохијеве богословске школе, остали су верни светој Цркви. Они су га молили да им се врати и да им спасе Православље.

Најзад жеља им се испунила и Епархијска Управа повратила је Амфилохија поново на Аљаску. Са необичним одушевљењем и радошћу дочекала га је његова осиротела паства и за кратко време сви они