Братство

Наиме, оба свеца силазе на земљу по наређењу Св Петра, да виде како људи живе. Ходећи по земљи, опазе једног мужика како је са претовареним колима запао у густо блато. Удара кљусе своје које никако не може да извуче кола. Никола се сажали и готов је да загази у блато и да помогне мужику и кљусету. Касијан је одлучно противан, јер као да не воли да се пача у оно. што га се не тиче, и јер ће искаљати и искварити светитељску чисту одору па ће Св. Петар да им замери. У Николи превлада милосрђе, загази у дубоко блато и одиста помогне извући кола, али жртвује одору. По њихову повратку на небо Петар похвали поступак Николин и награђује га за овако учињено добро да га људи двапут славе у години, док Касиан не губи светачку вредност за очувану одору, али га људи на земљи славе сваке четврте године када је 29 фебруар.

Касијан је усамљен подвижник, великог личног савршенства,-који је своју борбу овековечио списима о тој борби са 84 главних страсти како их је описао. Али је то подвижништво без директног утицаја на живот људи, на свет.

И праведник има по псалмопевцу своје падање и подизање, а делао он сред друштва људског, а подвизавао се у пустињи. Човек је тек у часу смрти своје праведан, свет и велик. Честна је пред Господем смерт преподобних јего као главна полуга целог живота богоугодникова. И Никола је имао своју осеку живота у замаху руке на образ дрског изазивача Арија, али је та осека била не само паралисана већ потпуно изглађена јединственом му и чистом ревношћу за светињу вере, за свештен поредак у цркви, изглађена свепожртвовном љубављу к Богу, његовој истини и правди, па је остао за то непоремећен и у дотадањој части својој, непомрачен у светитељском сјају своме, од живе цркве пак, од људи, у најтрајнијој, најсимпатичнијој успомени.

Живот Божјих делатника у људском друштву и јавности са свима својим крзањима је један стрм успон, једна тешка утакмица која се исцрпе у животу и раду за друге. Овај успон, ова утакмица, застоја нема, а силином и светлом чистотом те делатности кидају се све мреже демонске. На том успону праведник трчи белези к дару горњег звања Божјега, заборављајући што је остраг а сежући се свагда за оним што је напред (Фил. 3, 13,14).