Братство

= 53 ==

У хаосу идеја и неодређености начела не може бити ни–какве сигурности у поступцима, не може се владати и управљати собом. Личност се тако раздваја и не може никад бити сигурна у себе. Педагог Роегзћег расправљајући ово питање вели: »Млад човјек који је узрастао у том растварању, осјећа на на својем“ тијелу ина својој души, да оним Пилатовим питањем: »Што је истина» не може одгојити нити себе нити другога. Ако је све морално само временски учинак и с временом престаје, ако у народу влада данас једно начело а сутра друго, ново, онда чему, да се жртвује. За хипотезе нико ништа не жртвује, најмање своје жеље и страсти. Према оваквој забуни непоузданих стоји за упоређење снага вјерника. Са гвозденом сигурношћу одјекују ријечи Христове: »Небо иземља ће проћи, али ријечи моје неће проћи«. И управо тај надвременски посјед и јесте оно, за чима душа одвајкада тежи; Чежња затим може се рећи, очитује се и у египатским пирамидама, и сличним споменицима који су манифестација тежње да се поставе неразрушљиви темељи усред мијењања живота и времена. Кроз Христа је изражена та чежња за вјечним, њепреваљивим темељом. Отуда је карактер сам по себи вјеран за истину Хришћанства својим најдубљим животним жељама. Јер образовани карактер значи повезати вријеме с вјечношћу, промјенљиво с непромјенљивим. Право образовање карактера јесте триумф апсолутнога над релативчим, категоричкога над хипотетичким. И основна је заблуда невјерујућих педагога што заборављају да субјекат, који се колеба мора ипак сам стајати на првом. мјесту, прије него ли се усуди захватити у туђи унутарњи живот — Ко хоће да својим смртним хипотезама образује карактаре тај и незна шта је суштина и темељ васпитања. Кад је Нејпе видео катедралу у Антверпену рекао је: »Ови су људи имали догме, ми имамо само мнијења, а мнијењимане граде се пријестолне цркве«. Исте ријечи би се могле примјенити за карактер: као што се готска црква издиже над гомилом других кућа, тако се и карактер свјестан циља издиже к висинама правим линијама из улице себичности. Али и та готска црква у души не гради се само субјективним мијењима и утисцима, него једино непоколебљивим, објективним питањима«. (КеНејоп ипа СпагакјеђИдипе, стр. 205-206).

Ако и нису религиозне истине за свакога једнаке убедљиве. оне су одређене и дјејствују снажно. Оне одговарају душевним потребама, и у томе је њихова моћ и њихово оплемењавајуће