Братство

__ (5) —

више добро (даз ћпосћаје ОшЕ дег Егдепбиггег). Ако је карактер моћ душе, правилно оријентирање чувства и воље, развијање духовнога над осетним, онда је самим тим у подручју рели– гије, у колико је човек религиознији у толико је пажљивији: према самом себи и његов унутрашњи живот постаје активнији. Потицајем религиозних осећања дух се ослобађа пасивности у односу према физичкој природи људског бића. У суштини је хришћанске религије, вели Роегзтег, да човека диже из пасивнога стања у активно, јер побија пасивност у корењу, нарочито онде где би се човек хтео пасивно препустити својој природи. Безтога очишћавања од пасивности нема праве активности. Чо-– веку се чини да је самосталан, а у ствари је само играчка. спољашњих и унутрашњих надражаја« (ар. с. 181.) Кад је начелима отац тело и физичке жеље директно одређују правац и карактер мишљења, онда је субјекат слободе подвргнут у свему не само ономе што је несвесно и нагонско него и тренутним каприцима чулне природе. То је управо унутарње душевно ропство у коме су спутани мисао и воља. Оно је теже од спољашњег, физичког ропства, јер у њему достојанство и карактер човека трпе горе понижење. Међутим при најгрубљем спољашњем ропству може да се одржи унутарња. слобода. Мисли и идеје, осећања сопствене вредности и независности духа не могу бити везани жељезним оковима, Мо– рална аутономија личности, права душевна снага карактера могућа је само при доминацији духа над материјом. Ова надмоћност највише се ослања на религију. »Одлучност, јасноћа,. чврстина воље тек је онда могућа, кад се сва духовна снага нашега бића, такорећи, сабрала у Божијој мисли и подигла до: највише сигурности и неподношљивости. Кад дете први пут рече“ ја, тада констатујемо прво ослобођење личности од спољашњега света. Кад човек рече Бог и Бога доживи, тада се збиља још јача концентрација: духовна се личност ослобађа од. физичке, одлучно се ставља према њој, и открива своју самосталну езистенцију према спољашњем физичком свету« (Роегзђег, ор. с. 181—182).

За морално одгајивање неопходни су: дух истине, начелност и воља која ће проводити промењена начела у живот. Најбоље о томе учи хришћ. етика. Није довољно научити истине, него се треба прожети њима; начела ако нису истинита воде криво, а ако се не примењују остају мртва. И обично знање које се тече у школи учи се не само зато да се зна, него:

а