Братство

__ [1

Није то било само једанпут да су ме баш римокатолички свештеници и прелати врло отворено и не спуштајући очију с мене питали: „Реците нам, зашто је пала и уништена у распадању наша православна, црква, у Русији 2

Само се по себи разумије да сам ја одмах знао какав одговор они желе (о власти папског престола !) исти онај који су им често давали наше невјере које преврнуше вјером, они што се „уразумише“ ни због избјетличкот живота ни због наших саблажњивих црквених раздора у иновемству, — људи који досад ништа, не постигоше у Православљу и који су сад блажени, иако ни у римокатоличанству неће ништа добити. Нијесам мотао римокатолицима дати тажва, одговора не само зато што та сматрам кривим, наивним и, што је главно, религијскимртвим, већ највише збот тога што то питање нијесам могао примити. Одакле они знају да је православна црква „пала и уништена у распадању #' А још више, како знају (навешћу њихове ријечи) да „Господ жељезном метлом мете православни исток, да буде једно стадо и један пастир 4" Њихова „нада“ ми је разумљива психолошки; њихову претензију разумијем с црквеног гледишта ; њихово приближавање Православљу историјски ми је познато. А очекивати од сабесједника деликатност, осјетљивост и љубазност, ми смо се руске избјеглице тога давно прошли...

Покрај свега тога није то главно, нето оно што ми видимо сам ток догађаја сасвим друкчије; ми знамо, ка и они, све што је главно, каткад до најмањих ситница, а духом видимодрукчијеи друго.

Религијска вјера у својој свештеној дубини и реалности не мјери се по множини филовофских расправа ни дисциплином напредних епоха, — већ животомисмрћу. Та мјера може увијек стати пред човјека у облику питања : „Хоћеш ли умријети за оно што вјерујеш # Је ли твоја вјера — до смрти Јели она само до моменталне смрти или ће трајати до полаког, мучнот умирања, у саблазнима видљивог рушења и срама %' Црква може бити богата књижевним расправама а њевини пастири могу остављати своје стадо и бјежати главом без обзира чим угледају црвенило од запаљених манастира; црква може људи“ ма упадати у очи покорношћу и исправношћу свога свештенства, кад нема опасности, али покрај свега тога, најпослије не знати колико пе од тих у добру послушних поћи на муке и смрт у часу искушења.

____Мјера је вјере смрт. И онај који није пролазио кров то мјерило и чистилиште учиниће боље, ако буде смирено ћутао гледајући друге који пролазе кроз то чистилиште, јер он још не зна да, ли би остао постојан или не у том искушењу, нето ће отићи у „оне који падоше" како су их звали у првим стољећима за вријеме гоњења, (Тар). Ја усшште незнам