Братство

-— 148. —

како он може судити. И још ћемо томе додати: кад би он већ прошао кроз то самртно искушење и издржао га, онда, би у њему сасвим нестало склоности да друте суди и осуђује-

Ево већ шеснаест година руско Православље прслави кров то чистилиште смрти и исповједништва. Из-

-ненађено, као и сва земља, православно свештенство момен-

тално себе видје као да стоји на страшном суду, али само што га тај суд стиже већ у овоме, земаљском животу и није тражио од њега одговор за оно што је прошло, већ нова ријешења и поступке. А то је било и са свима вјерним свјетовњадима, То исто траје и сад. „Ако вјерујеш иди на муке и смрт за своју вјеру. А ако не вјерујеш, одлази и учи се вјеровати код исповједника и свештеномученика...“ Прошло је вријеме да неко вјери „формално припада“, дошло је доба истинске вјере, апсолутне (управ „одлучне") вјере, т. ј. такве која је спремна да се ослободи света уиме своје исправности и слободе. То је пошљедњи критеријум; то је испит који претреса и обухвата сав живот. То је свједоџба своје вјере и вјерности пред Божјим Лицем. Страшан час! Омртни час! Али то није час „осуде“, нити је то час „метења жељезном метлом“, него час Божје посјете. То је час Господњег позива, час стајања У дрхтању, час самртног одговора уз дрхтаву молитву. |

Ко смо ми, који не треба да се поклонимо до земље пред исповједником вјере“ Ко смо ми који у томе позиву пред Божје Лице — видимо „осуду и „гњев“, а не највећу милост која даје Русији и Православљу страшно, али спасоносно мјерило вјере: Не, јер ми смо вјерско мучеништво Русије, од првог архипастира кота растртоше бољшевици па до задњег парохијанина што је јуче умро од глади, причамо

као дато нам право да станемо у прве редове у борби за Бога

и Христа, као нарочито Божје повјерење на које никад нијесмо смјели полагати право и — говорећи по савјести за које нијесмо били спремни, већ смо били расијани, слабићи и непрекаљени. Међу великим бројем савременог 40вјечанства које губи или је већ изгубило дар вјере, међу народима, који заборавише шта је духовно гледање и очигледност срца, ми смо први били позвани на одговор и чистилиште. Зашто — не знамо нити разумијемо. Али знамо да мукама, крвљу, смрћу и исповједништвом Руска православна црква ево већ шеснаест година одговара на тај позив.

Знамо и потврђујемо да је тај одговор уједно — и темељ праве Цркве и пут препороду и обећање будућности. Иза спољашњег распадања и слабљења које се види — Право-

славна црква спрема велику духовну побједу, јер, заиста, свагдје гдје је „погинуо“ бар један исповједник, т. ј. гдје је он скратио свој земаљски пут као побједилац, — у духовном плану за увијек је запаљена неугасива купина од које ће се ширити отањ вјере, не слабећи...