Братство

= 149 —

„Шта ви, господине прелате, називате падом и пропашћу пркве2г Да ли сте ви читали духовним очима велики попис уморених исповједника руских православних мученика, двадесетог вијека % Зар је пала она Црква, која је дала тај списак својим вјернима и дијелом свијету, која се је упола повукла у катакомбе шума, провалија и срдаца, а при томе изгубила ред своје организације; Зар и ви не учите да, је крв сјеме цркве % Или ви не знате да је гоњење увијек било почетак вјерског истицања и сталожености, да, су у вријеме гоњења спољашњи облици дрквености увијек страдали, а жижа, вјере и подвига увијек је била жива у срцима # (0, кад би све хришћанске вјере молиле Бога да могу објавити свијету списак. исповједника као што је учинила Руска православна црква, да би се и у њиховим срдима зажарила жижа, налик на жижу нас робова...!"

И баш ми је он тада текао своје страшне ријечи о „жељезној метли“, а, ја само задрхтах и ућутих. Јер шта, сам могао још рећи да он увиди и схвати истину 2

Човјечанство пошљедњих стољећа одвикло се је од вјере. Говорећ филозофским изразима, оно је растјерало по ваздуху и изгубило прави акт религијске вјере. Оно је заборавило да је вјера — најважније у животу, да је вјера сав живот и сам живот, да она — стиже и до смрти, да је она тлавни извор стварања, да су њезине неисказане тајне разумне, да, се њеним сликама прекаљује и јача воља, да је она, сила која чини да смо свјесни духовне очигледности, да је она духовни карактер који се држи откривењем, да је она отањ што чисти и пали, да она није превртљива, и непромишљена, већ искрена и јуначна. Човјечанство, које се је одучило да тако вјерује и које је заборавило такву вјеру, више се не може држати на висини. Најприје му је потребно — да врати! себи мјеру такве мјера, али не у облику „појма“ или „критериума“, већ у виду живих човјечијих слика. Те живе, јуначке слике добило је човјечанство из њедара руског православља. Успостављено је велико мјерило живота и смрти које нам је дао Христос бин Божји, али је оно помрачено у разуму „Просвијећеног“ човјечанства. У хришћанству је поново утврђен прави акт религијске вјере, а утврдило га, је Православље. Па, шта, да ли зато треба да се гордимо и уздижемо пред другим вјерама % Не, већ са страхом треба да се учимо вјери од наших свештеномученика и исповједника, архипастира, пастира, и свјетовњака који су пошли за своју вјеру на брзу смрт или на полагано умирање, а њихов подвиг и рад треба да покушамо објаснити свима неправославнима и свему човјечанству.

Чудновато је и страшно рећи, али је жива истина, да У пошљедња два стољећа у свијету све више расте број Хришћана који нијесу религиозни и не вјерују, т. ј. таквих људи који се називају хришћанима, али читава, свог живота ни